Svedočenje Vojislava Prnjatovina

На 24. децембра у 9 сати изјутра стигли смо на станицу у Јасеновац, ту су нас дочекали усташе, сви у талијанским униформама, давно бивши емигранти. Како смо излазили из вагона, одмах су нас стали тући кундацима. Поредили су нас у ред и одвели најпре у усташки „табор”, који се налазио у самом месту Јасеновац. После су нас постројили у дворишту, стигла је, кратко време за нама, и једна група од 19 људи из Загреба. По спољном изгледу мора да су били махом школовани људи. Тако смо се у том дворишту нашли, одвојени у три групе. У једној смо били нас 62 сарајевска Србина, 140 Јевреја у друтој групи, и у трећој оних 19 заточеници из Загреба. Ових 9 жена, које су стигле с нама из Сарајева, одвојили су од нас још на станици и одвели их, колико смо касније дознали у Стару Градишку.
Након извеоног времена претресли су свакога појединца од нас. Затим је један по један довођен у службену собу „табора”, где нам је одузет новац и све вредне ствари које смо имали код себе. О томе је састављен записник за сваког појединца, који је потписао он и по двојица усташа. По изласку из те собе у двориште дочекивали су нас усташе и једноставно нас млатили као стоку са штаповима. Претрес је завршен око 4 сата после подне. Тада су нас опет поредали у три групе, па тројицу у реду. У то је изишао из зграде командант логора, злогласни поручник усташа Љубо Милош, бивши емигрант, несвршени правник, родом из Љубушког. Већ тада је очигледно био припит. Чим се појавио у дворишту, наредио је да донесу демижом ракије. Он и остали присутни усташе наставили су да пију ту у дворишту ракију пред нама. Пошто је доста тога испио, Милош се одједном издвојио из групе усташа, извадио бодеж из корица и упутио се према групи 19-торице затвореника из Загреба. У том часу, онако изморени и ошамућени од свега онога што смо проживљавали, као и од удараца, нисмо били сасвим свесни онога што ће наступити. Кад се Милош приближио људима, који су били преко пута од нас, удаљени око 20 метара, стао је да псује и виче, те, на наш ужас, почео редом да коље људе. Заринуо би бодеж у врат са стране и нагло подигао, тако да је у један мах пресекао жиле куцавице и гркљан. Крв би шикнула на лице, груди и руке човака звери. Жртве су стајале укочено, престрављено, као замрле и, углавном, потпуно резигнирано и апатично, без гласа дочекивали ударац ножа и окрвављени рушили се на земљу. Тек понеки би дао који глас од себе или би инстинктивно испружио преда се руке према убојици, да тренутак затим буде преклан.
Немогуће је изрећи шта смо ми тада осећали. Сви изрази, као: престрављен, ужаснут, замро, страхота, пакао, могли би само јадно, ни издалека приближно, уверити онога који није ту био шта се збивало у нашој души. Колико је трајало то клање — не знам. Као кроз моглу видео сам како је Милош довршио свој посао с том групом Загрепчана, и крвава лица, руку и прсију упутио се према нашој групи. Био сам сигуран да ми је дошао тако ужасан крај. Идући према нама, очигледно му је запало око на једном нашем босаноком сељаку у гуњу, са црвеним шалом око главе. Био је то неки сељак из Пала код Сарајева, чијег се имена не сећам. Несретник је био други до мене у реду. Убојица му је нагло приступио и стао да му забада бодеж у груди где је стигао. Кад је јадна жртва пала иа земљу, убица се сагнуо и преклао га на исти начин као и оне раније. Хтео је да настави овој посао, али у то се појавио на вратима зграде ордонанс и позвао га у собу на телефон. Неко га је позвао. Милош је на то затакао бодеж у корице и отишао. Притом је издао наређење усташама да нас преостале отерају у логор. Само тој случајности, што је био позван на телефон тај Милош, имамо ови ми Срби из Сарајева да захвалимо да смо тада остали на животу .. .[1]
И ја, а вероватно и сви други, нисмо гледали, нити је то било могуће, свако појединачно клање. Инстинктивно смо стискали очи при сваком ударцу бодежа. Али није било могуће ништа не видјети. Ја ни данас, а вероватно ни за целог живота нећу моћи да избришем из сећања једну староховиту слику, којој нисам могао да избегнем међу наким другим. И нехотице сам отворио очи и бацио поглед на клање оних Загребчана, баш у часу кад је убојица замахнуо ножем према врату једне жртве пристојно одевене, у хубертусу, лица обраслог у плавој бради, пуначног тела, стреловитом се брзином нож зарио у врат, крв је шикнула из ране у великом млазу, а жртва се зачас нашла на тлу. Мора да је био, судећи по изразу лица и целом држању, неки бољи човек…
Уз псовке, грдње и батине одвели су нас после тота у Јасеновачки логор, који се налази око 3 клм. удаљен од Јасеновца, поред Саве, на ушћу реке Лоње, а на имању и фабричном уређају бивше фирме Бачић и друг. У логору су нас поново претресли и одузели нам остатак ствари, које су нам у табору оставили за личну употребу: сувишак рубља, мараме, толетни прибор и друго. Тада су нас православне Србе угурали у такозвану „православну бараку“, поред које су биле још две јеврејске. Ова барака била је велика дрвењара, више налик на котац (=свињац) за свиње. У њој је било смештено око 450 Срба, без сламе и икаквог лежаја. Били су тако збијени да смо формално један на другом лежали. Неописива нечистоћа и вашљивсот владала је у толикој мери да се то не може описати.
Два дана иза тога, 25. и 26. дегембра (1941), због католичког Божића, није било рада, па нам је то у свој нашој муци дошло као неки јадни одмор. На 25. децембра, дакле сутрадан по нашем доласку, стигла је једна група заточеника Срба из Пакраца. Од њих је 36 поубијано одмах при долаоку у „табор”, као и она група приликом нашег доласка. Од 20-торице преживелих, који су доведени к нама у бараку, дознали смо да је међу убијенима био неки судија из Пакраца, а коме се имена више не сећам, и неки Марковић, чији је брат са два одрасла сина преживео и дошао к нама у логор. Доцније, средином јануара (1942), умро је од болести и изнемоглости и тај друти Марковић, док му је старији син убијен крајем јануара, за време боловања у болници, а млаћи је завршио живот на исти начин као и старији брат, средином фебруара.
Убијања у масама вршена су обично пред зградом управе логора, која је удаљена од наше бараке око 500 метара. Стога доцније нисмо видели оваква убијања, али смо о њима редовно дознавали од оних који би преживели покоље па дошли к нама, и од „гробара”, тј. оних заточеника који су били одрећени да побијене сахрањују. Били су то већеном Јевреји, о којима, на жалост, нисмо стекли за време робовања добар суд, због честог њиховог недоличног понашања и несолидарности, док су се, међутим, заточеници Хрвати понашали добро. Приликом клања понављали су се увек исги призори и исте страхоте, као што сам их описао раније. Они који присуствују клању својих другова, не смеју никаквим спољним знаком показати неко згражење или страх, него се морају на силу правити равнодушни. Јар чим усташе примете ма издалаку сенку узбуђења код заточеника, одмах му приступају и садистички свршавају с њиме. Нарочито се усташе — убојице крволочно бацају на босанске сељаке, који им упадају у очи својим гуњевима и шаловима око главе, а које нарочито сматрају четницима и одмах их убијају. Поред тога, не излазе живи из таквог покоља угојенији људи и нарочито који су мало боље одевени. Јер усташе принципијелно уништавају српску интелигевцију.
Убијања у масама највише су вршена на самом гробљу. После 25. децембра (1941) па све до краја јануара (1942) стизале су у логор из дана у дан из развих места у Хрватокој поједине групе заточаника, били су то углавном Срби, донекле Јевреји а било је нешто Хрвата и Муслимана. Међутим, усташе су се држале принципа да у логору не сме бити више од 1.000 заточеника, јер се само толики број могао редовно упослити. Како је прилив заточеника био, разуме се, далеко виши, усташе су их, било приликом доласка било доцније, са времена до времена „ликвидирали”. Оне групе, које сам мало пре споменуо, готово од реда су све поубијане пред зградом управе логора одмах по долаоку, и то углавном на гробљу. Пошто би их пред зградом управе поредали, како сам и навео и за нас, повезали их међусобно жицом за руке и одвели их на гробље. Ту су морали да легну потрбушке у већ раније ископане јаме дуте од 100 до 200 метара, широке 2 метра и дубоље само 50 сантиметара, ради тамошњег подводног терена. Затим би усташе узели дрвене маљеве и секире, те би заредали од заточеника до заточеника и разбијали им маљевима лубање, или би их расколили сикиром, а боли су их и бодежима. Кад их тако све поубијају, онда пошаљу на гробље „гробаре”, који тада затрпавају лешеве земљом. То се догађало сваког дана од 25. децембра (1941) до краја јануара. Не знам тачно колико је на тај начин људи побијено, али према приказу „гробара“ негде између 3.000 до 4.000 (хиљаде) људи. Од тих побијених не сећам се ниједног имена, јер су побијени одмах по доласку у логор, и из тог разлога не сећам се ни једног имена од оних 19 заточеника из Загреба, који су поклани приликом мога долаока у логор. Само по причању „гробара“ могу да рекнем да је већина побијених из бољих кругова, школованих људи, што се да закључити по њихову изгледу и оделу.
Други начин „ликвидирања“ вршио се, како сам рекао, од времена до времена, да би се логор испразнио. Тако ликвидирање се вршило приликом тзв. „наступа“ (збор). Ја сам доживео три такова „наступа”. На 1. јануара о.г. (1942) попело се бројно стање Срба у Јасеновачком логору на око 450 људи. Заједно са осталима било нас је свега око 1.100. Нови су транспорти пристизали, и логор је требало испразнити. Ујутро 2. јануара наређан је био „наступ” заточених Срба. Кад смо се поредали пред бараком, дошли су усташе и стали пробирати заточенике. Одвајали су их у посебну групу. Овога пута су изабрали 65 Срба и то махом старијих, као и оних који су им се учинили мало опособни за рад. Ти су били одређени за „ликвидирање”, тј. на убијање на гробљу. Ужасан је, непоновљив, и никаквим речима неописив осећај, који обузме човека када је у „наступу”, из кога се ваде жртве „ликвидирања”. Сваког тренутка може за свакога од оних у „наступу” бити одабран. Једва сам се опоравио од тог првог наступа, кад на 3. јануара поновно нас позваше на наступ и одабирање. Тада је опет одведено 140 Срба, повезаних жицом на гробље. Том приликом се стварају ужасни призори, о којима не требам ни да говорим, јер се могу замислити. Од оних које сам знао одабрани су и убијени 3. јануара (1942) Војо Ерић, трговац из Сарајева, Јован Бећир, пуковник у пензији, те Милутиновић и Ружић, мењачи из Сарајева. Те сам упамтио, јер су са мном дошли у групи из Сарајева. И остале побијане сам познавао из логора, али им имана нисам запамтио, јер сам тада био тек неколико дана у логору.
Средином јануара сазван је „наступ” свих заточаника из логора, око 1.000 људи, већином Срба. Том приликом Павелићев поверевнк за логор, усташки сатник Вјекослав Лубурић, лично извршио је селекцију заточеника, које је требало поубијати. Сваки је заточаник морао лично да ступи пред њега и да му каже своју професију. Иза мојих леђа стајао је један стари искуснији заточеник, који ми је шапнуо да изјавим да сам неки занатлија. Одмах сам схватио о чему се ради, па сам га послушао. Како знам возити ауто, пријавио сам да сам аутомеханичар. То ми је тај пут спасло живот, јер је Лубурић одвајао све оне који су му се чинили неспособни за рад, затим одреда трговце, чиновнике и другу интелигенцију, дакле оне, чије професије нису могле бити корисне за рад који се обавља у логору. Тога је дана Лубурић одабрао преко 200 људи, који нису одведени на гробље, него су пребачени у бивши стари Јасеновачки логор Крапје, где су истога дана поубијани. Поред тих масовиих убијања, ређала су се из дана у дан и појединачна убијања, као редовна и уобичајена појава, из простог разлога што је смрт била једина казна за било који па и најситнији преступ заточеника — за украдени један крумпир, кукуруз, макар и нехотички непослух, итд., једнако ако би заточеник, због изнемоглости, поклекнуо или пао у раду, а није се одмах дигао, сместа би му приступио који усташа и уби га. Имена овако поубијаних нисам памтио једино због превеликог њиховог броја, а друго због тога што у логору нисам имао прилике да се дружим са људима, сапатницима, па их тако нисам поближе ни познавао.
Постоји у Јасеновачком логору још једно убијање у масама. То је убијање болесних заточекика. Тешки болесници, иако су тачно знали шта их чека, нису могли избећи а да не траже помоћ лекара у амбуланти или болници. Након 10—15 дана обично се у болници накупи до 100 људи до смртно намучени, изнемогли и друшх тешких болесника. Кад их се тако велики број накупи, дођу обично пред вече усташе, избаце болеонике из болнице и поубијају бодежима, маљевима и секирама, кадгод пред самом болницом, кадкад на гробљу. Већ споменути трговац из Пакраца Марковић Пајо умро је од изнемоглости у нашој бараци, јер тада још није било болнице, док су му синови, како сам већ рекао, завршили своје животе на овакав начин. Овом приликом напомињем да од друге половице марта (1942), од када су наступиле велике поплаве у Јасеновцу, које су поплавиле и гробље и део барака у логору, не сахрањују више поубијане несрећнике у земљу, него их опаљују у циглани. Задње групе, које су прије мога одласка из логора дошле из Брчког, Тузле, Добоја н Дервенте спаљене су тамо у циглани, пошто су претходно већим делом задављени жицом око врата.
Што се мене лично тиче и мог живота у логору до одласка, ја сам после два дана католичког Божића, тј. 27. децембра (1941), био одређен као и остали, на рад. У почетку сам радио на спољним радовима. Радило се од 7 сати ујутро до 7 сати навече. Једино у подне за време ручка има сат одмора. Ручак се добија напољу, без обзира на време и цичу зиму. Мислим да не треба ни да помињем како је храна слаба: ујутро само кадкада „ајнпрен” супа без масти, за ручак супа од пасуља или купуса без икаквих зачина, а на вечер редак пасуљ или купус, или неогуљени кухани крумпир. Хлеба нисмо ни видели све до 22. марта (1942). Од тада смо добивали дневно четврт кукурузног хлеба (200 грама).
Ја сам од 27. децембра до 19. јануара радио на преносу и подизању нових барака. Наравно, нисам имао рукавице, које су ми одузели по долаоку у логор, па сам кроз цело време ове ужасне зиме, за време које је температура падала до 33 степена испод ништице, голим рукама преносио тешки дрвени и гвоздени материјал. Од тога сам имао на рукама 7 рана, које ми дуго времена нису могле зацелити, а нисам се смео потужити и потражити лека, јер би то лако могло значити ситурну смрт.
19. јануара (1942) наређено ми је да требујем ексере у фабрици ланаца, у којој су такође радили заточеници. Док сам се тамо бавио наишао је је усташки поручник Којић, надзорник ланчаре. Ја сам му приступио на војнички начин, како нам је било прописано, и замолио га да ме прими у фабрику као аутомеханичара. У тој су фабрици, наиме, биле истодобно, аутомеханичарске, ковачке, поткивачке, браварске, лимароке, тапецирерске, пушкарске, стакларске, коларске и електро-механичарске радионе. Којић је био тога дана случајно добре воље, па ми је уважио молбу и наредио да ме одмах преведу са спољњег рада у фабрику. Уверен сам да томе премештају имам захвалити што сам остао у животу, јер сам у јеку највеће зиме и мразева прешао са спољних у унутрашње радове у саму фабрику, где је, разуме се, ипак било утодније и топлије него напољу. Најпре као механичар, а затим као ковач, радио сам у фабрици све до 26. фебруара. Од тога дана преведн сам на сасвим други поступак, заједно са још 12 својих другова, са којима сам сада стигао у Београд.
До тога је дошло овако. Још крајем јануара (1942) пренела се однекуд логором вест, да ће логор посетити нека специјална комисија. Брзо се показало да је та вест тачна, по томе што је издато наређење, да се хитно подигне 6 барака немачког система, за становање заточеника, и 2 бараке за амбуланту и болницу. То је и извршено до почетка фебруара и сви су заточеници премештени из старих бескрајно нехигијеноких барака у нове лепе бараке са боксовима. Приступило се темељитом чишћењу логора, самих зграда и простора око њих, сређивању магацина и материјала, те чишћењу и уређивању самих заточеника. Како је био прекратак рок доласка комисије, радило се последња два дана пред сам долазак и две ноћи беспрекидно. Најзад, 6. фебруара стила је у логор међународна комисија у којој су били заступљени Немци, Италијани, два католичка свештеника у име Ватикана, Мађари, те представници Хрватског и Српског Црвеног крста. Поред њих, било је у комисији 10 усташа из вођства усташког покрета, међу њима и млади Кватерник. Комисија је, наравно, затекла овако преуређен и чист логор у савршеном реду. Да би комисија стекла уверење како се у фабрици ланаца, у којој смо радили, ради добро и како радници добро изгледају, управа је за тај дан довела са слободе 15 квалификованих, добро угојених мајстора, обукла их у зелено радничко одело и ставили им на леву руку белу траку са бројевима, као и осталим заточеницима. Они су давали добар утисак свежих и здравих људи, чији је рефлекс пао и на остале заточенике у фабрици. Пре долаока комисије сви смо добили наређење да не смемо ништа говорити са члановима комисије. Ако би нас који члан запигао како се зовемо, имали смо да одговоримо само ово: „Ја сам заточеник број 453” (то је био мој број). Ако би члан комисије затражио још какве податке од заточеника, он је могао да одговори само ово: „Изволите се обратити на логорску писарну”. Ако би ко другачије поступио, речено му је да ће бити стрељан. Дан пре доласка комисије „уређена је” и амбуланта и болница. Сви дотадањи стварни болесници, било их је око 100, изведени су и поубијани пред самом болницом, маљевима и бодежима, како сам то већ приказао. Већина нас је то убијање видела пролазећи у близини тога стратишта пословно. Међутим, нарочиту нашу пажњу то није привукло, јер је, како сам већ рекао, то била честа појава. Никоме није ни падало на памет ни да погледа на ону страну, а камоли да се задржи, јер би то значило готово сигурно да ће и њега одвући на стратиште и убити.
Пошто су болесници поубијани, болница и амбуланта су темељито очишћени и уређени, унесени нови лепи кревети и постељне ствари и све уређено као и у свакој правој болници. У један део кревета морали су да легну здрави људи, заточеници који су радидили као болничари, па и сами лекари. Они су због свог посла из- гледали прилично добро. Повише глава на оним болничким таблама, које су такође сада постављене, означена је макакаква лакша болест и произвољна температура. Тако је комиснја, поред сјајно уређеног логора, видела и одличну болницу и амбуланту и у њима добро његоване болеснике. Усташе нису пропустиле ни једну могућност и ни једну ситницу како би до краја блефирали ову комисију. Заточеници су се понашали точно према датим им наређењима, а вредно је напоменути да је Павелићев повереник Лубурић изјавио заточеницима пре доласка комисије, да ће се опште стање у логору сасвим поправити ако комисија добро прође”. Наравно, комисија је нашла све у најбољем реду, заточеници нису ничим прекорачили наређења, што нису могли и да су хтели, а стање у логору вратило се на потпуно исте прилике какве су биле и раније чим се управа логора уверила да се комисија довољно удаљила од Јасеновца.
7. фебруара на вече позваше нас 13 заточеника у логорску писарну, где су нам затражили неке податке. Том су нам приликом дали да наслутимо, да бисмо могли евентуално бити пуштени кући. Друго нам нишга нису рекли. Од тога дана па до 26. фебруара вршио сам и даље посао као и раније. Тек 26. фебруара на вече речено нам је да од тада добивамо пуну поштеду од рада. То је прочитано у дневној заповести. Од тога часа постали су усташе према нама некако благонаклони и предусретљиви и говорили нам да ћемо некуда отићи, али нису нам рекли камо. Све до изласка из логора, 30. марта (1942), нисмо ништа радили, добивали смо двоструку порцију хране и омогућено је да се перемо и уопште да будемо чисти. Очигледно зато да бисмо пристојно изгледали када напустимо логор. Тек 27. марта прочитано је у дневној заповести да се нас тринајсторица морамо до 30. марта очистити и уредити, речено нам је да тога дана путујемо. Запитао сам једног писара из управе камо путујемо, а он ми је одговорио у великом поверењу, да путујемо у Земун а одатле у Србију. То ме је обрадовало далеко више него да ми је рекао да ме пуштају кући у Сарајево, јер сам већ тада добро знао да би одатле ионако морао бежати у Србију, због познатих тешких прилика у којима се сваки Србин у Сарајеву налази. Било ми је јасно да би у Сарајеву и по други пут био затворен и Бог зна шта би тамо са мном било. Последњих неколико дана држали су се усташе нападно добро према нама. Том приликом сам се могао уверити како се ови усташе у логору, који лично онако зверски, крволочно убијају људе, забављају весело и готово доброћудно као невина деца.
На 30. марта (1942) у подне кренули смо из Јасеновца према Земуну. Пратио нас је само један усташа — војник. У Земуну нас је предао полицији. Уз пут је био према нама сусретљив и не можемо се на њега потужити. Он је у логору и иначе био познат као један од мање хрђавих, скоро добар човек. У Земуну смо преноћили у затворској кухињи, а друтога дана у један сат после подне предао нас је један земунски полицајац паробродарском Комесаријату на пристаништу у Београду.
Приликом одлаока из Јасеновца враћене су нам оне ствари, које су нам били одузели приликом доласка у логор. Неки нису добили све ствари, јер их нису пронашли, па су им обећали да ће им те ствари послати накнадио у Србију. Моје су се ствари нашле и ја сам све примио у реду.
Како се осећам сада у Београду, како је на мене деловао дочек и како ми је у овој атмосфери братске љубави, мислим да не требам да говорим. То знате и сами. Рећи ћу само једно. У овом дому Комесаријата за избеглице и пресељенике, осећам се као реконвалесцент након смртне болести у санаторијуму.
Моји другови и ја безгранично смо захвални Српском народу, Српској влади и Комесаријату за избеглице и пресељенике, који су нам омогућили овакав душевни и физички препород.
Војислав Прњаховић, с. р.
(Из Архива Св. Сипода, 1941—44; објавио са доста скраћивања текста и Антун Милетић, Концентрациони логор Јасеновац, књ. I, стр. 207—212, Бео- град 1986).
Јасеновац место натопљено крвљу невиних – Споменица, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд, 1990. стр.124-131

[1] Ове и следеће три тачке стоје у куцаној капији индиго записника. —
А. Ј.

.