Žuća
Odmah po dolasku u Jasenovac, prijatelji i poznanici koji su već dugo bili u logoru i stekli iskustvo kako da izbegnu opasnosti od ustaških zlikovaca upozoravali su nas čega treba da se čuvamo. Kao što sam rekao, prvi na koga smo naišli po ulasku u logor bio je nekoliko godina od mene stariji Nisim Montiljo iz Kiseljaka kod Sarajeva. Moja porodica je svakog leta odlazila u Kiseljak na letovanje, te smo se dugi niz godina družili. Između ostalih korisnih saveta koje nam je dao bilo je i upozorenje da se čuvamo jednog ustaškog vodnika koga su zvali Žuća. Da bih ga lakše prepoznao, Nisim mi je dosta detaljno opisao njegov izgled, ističući glavni znak raspoznavanja, njegovu riđu kosu, a potom velike žute brkove, vodoravno uvrnute, srednji stas i kratak, debeli vrat. Rekao mi je da bežim od njega što dalje i da izbegavam svaki susret sa njim.
Jednom sam oko podneva, slažući rasute cigle u blizini ciglane, spazio ustaškog vodnika koji je tačno odgovarao opisu Žuće. Upravo sam bio složio jedan stub visine oko metar i po i spremao sam se za slaganje drugog. Žuća je prolazio pored mene na udaljenosti od svega nekoliko metara. Shvatio sam da mi pre- ti opasnost, pa sam se zaklonio iza poslaganih opeka. Njemu u susret išao je iznureni i glađu oslabljeni logoraš u dugačkom crnom kaputu. Izgledalo je da je obrazovan čovek. Kretao se polako, sa naporom, i kada je došao blizu Žuće, po propisu koji je vladao u logoru, stao je u stavu mirno i desnom rukom skinuo kapu sa glave. Žuća mu je prišao, namrgodio se, zagledajući ga od glave do pete. To je potrajalo, a onda se začuo njegov piskavi, prodorni glas. Pitao ga je odakle je, na šta mu je logoraš uplašenim glasom rekao da je iz Zagreba. Žuća je odmah upitao šta je po narodnosti i zanimanju. Logoraš je odgovorio da je Židov, advokat po zanimanju. Na to se Žuća cinički nasmejao i okomio se na nesrećnika:
– A ti si ta židovska svinja i advokatska krvopija! Vi ste nas pljačkali i krv pili! Sve ćemo vas pobiti!
Sinovi noža na delu
Jasenovačke ustaše testerom su odrezale glavu Branku Jungiću, mladiću iz sela Grbovaca kod Bosanske Gradiške. Testera se čuva u Banjalučkom muzeju.
Vireći iza cigala, video sam da se čovek strašno uplašio i skamenio. Žuća mu je naredio da se okrene sa rukama na leđima, a onda je iza pojasa izvadio komad spremljene žice i brzo mu zavezao ruke. Naredio je sada da se vezani okrene prema njemu, što je čovek i uradio. Žuća je levom rukom uhvatio čove- ka za kosu i naglim, veštim pokretom izvukao ustašku kamu sa crnom drškom i zabio mu je u vrat tako da je njen oštri vrh izbio sa druge strane. Očigledno, ubica je ovaj način klanja dobro izvežbao, jer je čovek i dalje ostao na nogama. Žuća nije hteo da žrtvu odmah prekolje, i zato se trudio da nož prođe između duš- nika i grkljana. Sa obe strane vrata žrtve krv je tekla u tankim mlazevima, a ubica je mogao da se natenane naslađuje stravom u njenom pogledu.
Užasni prizor učinio je da zaboravim na Nisimovo upozorenje. Paralisan čudovišnim razmerama zla, i dalje sam gledao šta se dešava. Čovek je otvorio usta iz kojih je potekla krv. Stajao je i dalje kao ukopan, a Žuća je polako iz džepa izvadio kutiju u kojoj je držao hercegovački duvan, škiju, otvorio je, izvadio cigar-papir, stavio ga među dva prsta leve ruke i u njega ravnomerno rasporedio duvan da bi napravio cigaretu. Kada je uvio cigaretu jezikom je ovlažio papir, izvadio upaljač i zapalio je. Nakon prvog povučenog dima, ponovo je počeo da psuje Jevreje i advokate, preteći svima najsvirepijom smrću. Polako, sa zadovoljstvom, uvlačio je dim, duvajući ga potom žrtvi u lice. Kada je popušio cigaretu, opušak je pritisnuo na čelo obamrlog čoveka. Iznenada, hitrim pokretom desne ruke prihvatio je dršku kame i, istovremeno, levom udario čoveka u čelo. Ta dva pokreta ruku presekla su mu dušnik i vratnu žilu i on se strovalio na zemlju. Iz presečenog vrata naglo je šiknula oslobođena krv. Čovek je ležao tresući se u ropcu, a Žuća je jezikom oblizao obe strane kame, izgovarajući za sebe:
– Ala je slatka židovska krv!
Da bi sasvim očistio kamu, sagnuo se i obrisao je o kaput umiruće žrtve. Kada se ispravio, na licu mu je titrao zadovoljni smešak sve dok nije kamu vratio u korice. Onda se osvrnuo levo i desno, i piskavim glasom viknuo:
– Grobari! Grobari!
Odmah su se pojavila dvojica logoraša sa nosilima. Kao da su bili pripravni, kao da su unapred znali gde će se i kada dogoditi zločin. Brzo su jadnika koji je još krkljao stavili na nosila i odneli ga. Žuća je zadovoljno popravio opasač i odsečnim korakom nastavio svoju krvavu šetnju po logoru, tražeći nove žrtve.
Dugo sam stajao naslonjen na cigle, skamenjen, ne verujući svojim očima u ono što sam video. Po hiljaditi put, pitao sam se zašto, zbog čega to rade, izmišljajući najsvirepije načine da nas unište. Hoćemo li ikada naći odgovor na to pitanje?
– Cadik I. Danon Braco „Sasečeno stablo Danonovih“, Dosije, Beograd, 2007. str. 98-101