Логор I Крапје

Подигнут је у коловозу 1941. на ливадама поред шуме Горња Крндија, у залеђу села Крапје, 12 км узводно од Јасеновца. Заточеници су се налазили у три дрвене бараке на ступовима, као сојенице, ограђене бодљикавом жицом. Претежан број заточеника били су Жидови и Срби, а било је и Хрвата. Масовна убијања заточеника вршена су у шуми Горња Крндија, а многи су убијени већ на путу од Јасеновца до Крапја.

Због плављења терена логор је ликвидиран подкрај 1941. год., а преживјели заточеници су пребачени у Јасеновац.

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ НА ПРОСТОРУ СПОМЕН-ПОДРУЧЈА ЈАСЕНОВАЦ (1966-1990), Одбор за развој Спомен-подручја Јасеновац 1989. године, Против заборава и табуа,Владимир Дедијер, стр. 329

Долазак првих логораша у Крапје

Логор Крапје прима прве логораше у коловозу 1941. године. …стижу на голе ледине. Код доласка сви су опет пљачкани. Одузиман је новац, драгоцјености и особни документи. Скидала се бо­ља одјећа и обућа. Дакако, ако им већ прије није све одузето. Уз оба­везно злостављање. Заточеници су градили бараке. Ограђивали логор жи­цом.

Од првог дана живот је био ужасно тежак. Није било основних увјета за живљење. Храна никаква. Глад. Болести. Тјерање на рад. Исцрпљивање до изнемоглости. Људи су почели масовно умирати. Међу логорашима било је старијих људи, стараца и особа слабог здравља, који нису могли издржати. Многи су били дотучени и убијени на насипима, изван логора или у жици.

Заповједник логора био је усташа Анте Марић, а логор је осигуравала 22. усташка сатнија.

Мирко Першен, (1990),  Усташки логори,  Глобус, Загреб, стр. 129

Опис логора Крапје по сведочењу сведока др. Пиште Полицера

Усташе су смјештале депортиране људе у бараке, које су, као предхисторијске сојенице, због воде, стајале на високим стубовима подаље од села, на мочварном терену. Усташе су добиле налог од својих претпостављених да се ти људи по могућности што прије ликвидирају на неки вјешт начин, који би више личио на природну смрт. Али су им дали и упуте: прве људе исцрпити гладу, затим од њих захтијевати да раде као здрави и добро храњени људи, тјерати их да раде у води, на киши, бури, ноћу. Уз то се морају још примјењивати батине и страх, да се и морално сломе. Затим настојати да се што више запусте, дозволити да се ушијивост развије, убацити пјегавац итд. Епидемију никако не спречавати! На тај начин нитко не може тврдити да је “заклан” или “устријељен”, него да је умро природном смрћу.

– Никад господин није радио, него пљачкао хрватски народ, а тко му је крив што се није научио радити. – Тако су усташе цинички оправдавале смрт тих људи.

Усташе су доводиле у Крапје углавном богатије грађане, већином Јевреје трговце, адвокате, инжињере, творничаре, интелектуалце, а било је и сељака и радника. Грађанı су се за тај “логор”спремили као да иду на излет у планине. Обукли су “гојзерице”, непромочиве капуте, спортска одијела, понијели су са собом накит, злато, сатове. Управо је то привукло позорност усташа, који су тада настојали што прије смакнути те људе, како би се дочепали њихових ствари.

Људи су добровољно “поклањали” усташама своје предмете, само да их се ријеше, јер су им ти предмети носили сигурну смрт.

Др Никола Николић  (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајево, стр. 21-23

Сведочанство др Пиште Полицера о свом боравку у логору Крапје.

– Да ти само знаш шта сам проживио у Крапју! (Онда би и разумио зашто се не могу тако лако савладати. Уз то и мој је темперамент жив и бујан.) Да ти само у опћим цртама испричам: Ја сам међу првима дотјеран у логор Крапје. Ту смо у води градили бараке »сојенице«. Усташе су имале задаћу пронаћи неки изговор за наша масовна убиства. Најприје су изгладњели људе, а затим су их тукли, чим би изнемогли и застали у раду, и коначно би их дотукли и бацали у воду. Свима је било јасно да смо осуђени на смрт. Нису правили никакве разлике. Једног су дана оно мало што нас је преостало потјерали у Млаку код Јасеновца, 20 км низ Саву од Крапја. Путем су убијали. У ноћи је један мене убо у врат изнад саме кључне кости. Крварио сам, не знам како сам могао издржати. Од неколико хи­љада у Крапју, једва нас је дошло у Млаку три стотине. Ту смо зими 1942. сјекли дрва.

др. Никола Николић (1975), Јасеновачки логор смрти, НИШП “Ослобођење”, Сарајево,  стр. 19

Сведочење Златка Веилера

Након два дана пута у неизвесност, 23. августа, цео је наш транспорт (с Пага, преко Госпића и Јастребарског, оп.п.) стигао у село Крапје на обали Саве, десетак километара удаљено од Јасеновца. Логор је био смештен не­далеко од самог села, а унутар жичане ограде биле су постављене три бара­ке на ступовима као сојенице пошто је цео терен био водоплаван, а сем те три бараке била је и зграда за смештај страже и заповедништва.

Наш живот је постао још тежи него раније. Свакодневан исцрпљујући рад на насипу и у шуми, никаква исхрана, стално батињање и злостављање, свакод­невно су у нашим редовима остављали по неколико десетина упражњених места од другова који су током дана на поласку или повратку с рада били убијени.

Једног септембарског дана упућен је цео логор на утврђивање насипа уз реку Струг јер је због високог водостаја претило изливање и поплава лого­ра. Терали су нас као звери, па тако радећи цео дан без одмора, уз стално дивљање усташа, остало је више од 100 убијених другова чија су тела била уграђена у обале насипа.

Дан за даном је протицао, повремено су пристизали нови транспорти, ма­хом Срби из околних села, а живот је постајао све гори и тежи. Одавно је неста­ла и последња нада да се из овог пакла можемо вратити живи својим кућама. У нама се учврстила свест о неумитности смрти, а сва наша борба се сводила на то да се преживе следећа 24 часа.

Средином октобра 1941. издвојено је неколико стотина млађих и снажнијих заточеника, махом занатлија, који су као први упућени у Јасеновац где је требало да се оснује главни сабирни центар и ‘радни логор’, у ствари масовно губилиште за све који дођу у логор. Неколико дана после прве групе преба­чен сам и ја у Јасеновац. Ту сам се поново срео са мојим другом Павелом Левковићем, са којим се више нисам раздвајао све до нашег заједнич­ког бекства из Јасеновца.«

Мирко Першен, ibid. стр. 129-130

Сведочење логораша ивана Цинчурка

»Једног дана у другој половици рујна (септембра) око 1.10. повезали су нас око 50 жицом и одвели на колодвор (у Загребу, оп.п.). Зене које су нам донијеле храну отјерали су, али како су оне сналажљиве, пронашле су нас на колодвору и направиле нам шпалир. И тако смо кренули за Јасеновац, гдје смо остали око 15 дана, чекајући да се у Крапју изгради за нас посебна барака. На ци­јелом путу до Крапја (око 14 км) тукли су нас колцима и кундацима.

Крапје уствари није био логор у правом смислу ријечи. Обухваћао је комплекс доста ниске земље окружене бодљикавом жицом, стражарницама и имао је пет барака. Једна од њих је била резервирана за Хрвате – комуни­сте, која се посебно чувала јер су прије нас били тамо комунисти из Сиска који су се у већини разбјежали. Ради тога ми у почетку нисмо ишли на рад. Било нас је око 1000, већином Жидова, нас Хрвата – комуниста и Срба. Гра­дио се насип ради обране од поплаве, радило се и по 14 сати дневно, а храна је била три крумпира кухана у кори без соли, или чај од смрдљивог купуса. Лежало се на даскама, а неки и на голој земљи. Услијед тешког рада, глади и батина брзо смо пропадали, а ускоро су дошле и болести – тифус и дизентерија. Сјећам се да ми је у болести много помогао један млади лијечник Жидов. Но, најгоре је било то што нас је логорник тукао и прогањао, а нама је ко­мунистима говорио да би нас све постријељао и затрпао у насипу. Циљ усташа је био да се нитко не врати из Крапја. Стријељали су за сваку ситницу, а ако се нетко посклизнуо, проглашен је саботером, добио је метак или лопатом по глави и одмах је затрпаван на насип. Ситуација је била више него ужасна.

Међутим, надошле су високе воде и терен логора је поплавио, па се ни усташе нису могли кретати. Масу исцрпљених су постријељали, а нас који смо се још могли кретати пребацили су натраг у Јасеновац. Било је неколико десе­така Жидова и нас око 50 комуниста.«

Мирко Першен, ibid. стр. 129-130

Убијање логораша у логору Крапје

У јесен 1941 године отпремијен је контингент затвореника Јевреја (око 600) и нешто Хрвата и Срба, у логор “2”, 14 км узводно уз Саву, покрај села Крапје. На пусту пољану сјеверно од села, а у правцу села Плесма и Лоњског поља. На тој се пустој пољани започео тек рад око подизања барака за затворенике. (…)

Љубо Млош је наредио крчење шуме сјеверније од “логора“.

Око педесет усташа, батинаша и убојица, чувало је те затворенике. Они су на сваки застој немилосредно и смртно кундачили затворенике и у тим приликама дневно убијали пет до десет људи. Лешеве тако измучених несретника морали су они који су остајали још на животу закопати у оближњој шуми.

Најприје су били ликвидирани болесни затвореници, па изнемогли и старији.

(…)

За вријеме крчења шуме и надгледања затвореника, усташе су се из досаде и забаве кладиле, да ће у једној секунди скинути пушку с рамена и убити означеног Јевреја као свој циљ, на лицу мјеста и без промашаја.

– Па, наредио нам је командант Лубурић, да их убијамо к’о јаребице, јер и доведен је овамо само зато што је Јеврев, „нижа раса“.

Др Никола Николић (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајево, стр. 193-194

 Логори Јасеновачке групе

Логор I Крапје

Подигнут у августу 1941. у залеђу села Крапје, 12 км од Јасеновца.

Логор II Брочице

Подигнут у августу 1941. на лединама Брочке Јасенине на око 2 км од места Јасеновац у смеру Новске.

Логор III Циглана

Формиран у јесен 1941 у бившој циглани недалеко од места Јасеновац. Централни и највећи логор у систему КЦЛ Јасеновац (125ха).

Логор IV Кожара

Подигнут у првој половини 1942. у центру мјеста Јасеновац, у објектима предратне кожарске занатске радионице.

Село Млака и друга околна места

ТОПОЛА УЗДАХА

Доња Градина

Највеће губилиште и стратиште логора Јасеновац. Налази се на левој обали Саве, насупрот Босанској Градишки. Усташе су изабрале Градину за масовне покоље из много разлога, од којих су најважнији били осамљеност, добра природна заштита и неприступачност страним лицима. На слици се виде по злу чувене „Топола уздаха“ и кућа предратног сељака Пере Вукића где су усташе на монструозне начине мучиле затворенике.