Усташку управу женског дела концентрационог логора у Старој Градишки сачињавале су усташице: логорница Маја Буждон из Бакра и „дужноснице: Милка Прибанић из Загреба, Божена Обрадовић са Кордуна и Нада Танић – Лубурић из Ливна.

У запису логораша Бергер Егона пише:“… Пљачкале су и одузимале све од заточеница. Тукле су, кажњавале, бацале у самице и саме убијале за ситницу“.

Од јесени (1942) налазила се на челу тих логора нека Маја Буждон, девојка од неке 22 године, врло сурова и насилна… Иза ње су вршиле управу над женским логором такође Маја и Нада Лубурић, сестре Макса Лубурића (?), те Божица Обрадовић. Оне у суровости нису ништа заостајале за Мајом…“.

… Концем 1943. премештена сам у злогласну кулу у којој су већином биле жидовке и православке. Те другарице су углавном биле изгладњеле и изморене од тешког пољског рада којег су лети и у јесен обављале, па како сада у зими за њих није било посла биле су забављене чешћањем перја, али како то по мишљењу наших тлачитеља није био довољно тежак рад за заточенице почели су сукцесивно ликвидирање тих другарица. Даномице су улазили у одељење злогласни усташки сатник Босак са мени непознатим усташом, па усташице Нада Лубурић, нека усташица Маја и Божица „православке“. Они су изабирали жртве и дали их заклати или дотући у самицу, а и сами су предњачили у клању…“.

27. августа 1942. појавио се Љубо Милош опет у нашем логору. Његов долазак изазвао је код свих зле слутње.

– Што ће се сад догодити?

Убрзо смо добиле одговор на питање. Исто вече прозване су другарице Злата Шегвић из Сплита, професорица и Хана Павелић, чиновница из Загреба (остале жене које су биле на попису нису се могле пронаћи у логору) и одведене су. Касније смо сазнале да су одведене у усташку болницу где су у подруму, након злостављања угушене. Њихове су ствари послане у усташки магазин.

Концем новембра 1942. године одведене су у „кулу“, у самицу, жена и кћерка Вјекослава Кнежића из Загреба. Оне су биле тако мучене да је кћи услед претрпљеног страха и мука умрла од капи, док је мајка полудела гледајући своје мртво дете. Неколико дана остала је луда мајка с мртвом кћери док је није задесила судбина свих жена у „кули“ – била је угушена. Кратко време после Кнежевићевих одведена је из логора Љерка Михић из Сарајева која је баш лежала у бабињама. Сместили су је у „кули“ у самицу, где је дете већ после неколико дана од зиме и глади умрло, а онда су је једног дана и саму одвели и угушили.

Од болести и глади умрле су у логору многе жене: Олга Милчиновић професорица из Загреба, Марија Лојан из Загреба, доведена у логор због мужа, Матилда Петровић из Загреба, доведена због мужа, Фина Грковић из Загреба, Мраз, мајка која је доведена у логор ради сина, Даринка Боснар, омладинка из Загреба, Елза Крајс из Сарајева, Милка Новковић из Карловца и многе многе друге.

Усташама није било довољно да нас држе у вечитом страху у неизвесности него су нам довели усташке „дужностнице“ Мају Буждон из Бакра; Милку Прибанић из Загреба, Божицу Обрадовић с Кордуна, Наду Танић – Лубурић из Ливна. Оне су попут змајева бдиле над нама.

Немилице су тукле наше жене, бацале их у самице без разлога. Пљачкале су новопристигле жене, одузимале и најпотребније ствари, као лекове и одећу“.