Догађаји у трећем периоду

Прилике у НДХ пред крај рата

Поткрај 1944. године очито је било да Хитлер не може добити рат. Уза сву пропаганду то је било јасно Павелићу и усташама. Они су се заједно с Нијемцима све више морали повлачити. У њиховим властитим редовима долази до отворених сукоба, хапшења и ликвидација. Но Павелић свеједно покушава да заједно с Нијемцима образује фронт на подручју НДХ. У свом очајању он чак преговара с Дражом Михаиловићем. Лубурић у међувремену премјешта заточенике из логора у логор. А кад су сасвим пропали изгледи да ће се успоставом фронта моћи одупријети и да заиста више нема никаквог спаса, Лубурић отпочиње дефинитивну ликвидацију логора.

У току коловоза 1944. године Павелић је оптужио своје министре Младена Лорковића и Анту Вокића за малодушје, покушаје преговарања са Западним савезницима и издају. Том приликом је затражио од Касцхеа да се поведе поступак против опуномоћеног њемачког генерала у Загребу Глаисеа вон Хорстенауа, који је у свему томе давао подршку и сурађивао с његовим »отпадницима«. Павелић је овим писмом обавијестио Касцхеа о својој акцији:

„Из извјештаја министра вањских послова др Лорковића ја сам сазнао да се он посљедњих тједана интимно забављао с генералом Glaiseom и том приликом се генерал Glaise крајње негативно изјаснио о ратном положају и дапаче запитао министра Лорковића, како ће се Хрватска у том положају оријентирати. Међу осталим генерал Glaise изричито је рекао министру Лорковићу да је рат изгубљен, да се у Француској читава једна армија више не може спасити, да се због помањкања људи више не може ни надомјестити.

Затим му је рекао да смо од нашег посланика добили оптимистичан извјештај, устврдио је даље да он ипак не вјерује у побједу.

Ја Вам то, ексцеленцијо, морам саопћити, јер сам опазио да такве изјаве неповољно дјелују на поједине моје министре и ја ћу подузети одговарајуће мјере против тих појава.

Ја вас молим, ексцеленцијо, да примите изразе мог поштовања

Ваш

Анте Павелић“

На основи тога Kasche је подузео мјере против Glaise fon Horstenau-a, који је након извјесног времена био повучен из НДХ. Анте Вокић и Младен Лорковић били су разријешени свих својих дужности, а затим ухапшени и затворени у Лепоглави. С њима су се налазили још неки усташки функционари умијешани у тај тзв. Вокић-Лорковићев пуч. Пред конац рата они су убијени.

Kasche је о читавом случају начинио врло опширну биљешку 1. рујна 1944. године у којој је детаљно забиљежио како су текли ти догађаји. У њој је описао своје разговоре с Павелићем и Glaise fon Horstenau-om. У вези с тим он је путовао у Њемачку да усмено реферира о »побуни« и прими инструкције.

У то вријеме Павелић по налогу Нијемаца покушава колаборирати са четницима. До директних контаката долази на почетку 1945. године. Ожујка мјесеца 1945. године Дража Михаиловић шаље Павелићу свог изасланика Свету Ђукића, генерала бивше југославенске војске. Том приликом је Дражин изасланик нудио сурадњу четника с Павелићем. Претресала се могућност преласка четника на териториј НДХ и спајања са снагама Недића и Љотића, које су се с Нијемцима послије протјеривања из Србије, тамо повукле. Павелић је пристао да се четници групирају на јужном крилу његових снага на простору јужно од Козаре. За даљње остварење тог споразума у име НДХ одређен је Лубурић. Павелић је тада послао Дражи Михаиловићу хиљаду ампула ињекција против тифуса.

Тај контакт с Дражом Михаиловићем одговарао је Павелићевој идеји, да се са својим снагама повуче у Лику и да с ослонцем на Велебит и Италију води борбу и сачека у земљи сукоб Западних савезника са Совјетима.

Тринаест дана прије ослобођења Загреба Дража Михаиловић је послао Павелићу и Степинцу бившег генерала Ранка Брашића, који им је предао његов меморандум. У писму које је Дража послао Степинцу, између осталог, се каже:

„Преплавивши Србију и друге покрајине комунистички вал од неког времена запљускује и оне покрајине, које настањује хрватски народ. Он се све више шири, и нарочито последњих дана, прети да преплави те крајеве, онако исто како је то био случај у минулој години са српским крајевима. Приликом прве аудијенције којом сте доносиоцу овог писма учинили част, имао је прилике да обавести Вашу Преузвишеност о свим невољама и патњама што их је комунизам проузроковао српском народу у току неколико месеци…

Без обзира на све оне моменте и околности који су нас или који би нас могли делити, ја сматрам за своју дужност да замолим и Вашу Преузвишеност, да уложи сав свој утицај и све своје напоре у циљу активирања свих националних снага хрватског народа у борби против бољшевизма …“

То све најбоље говори у каквој ситуацији се нашао Павелић у прољеће 1945. године.

Истодобно Лубурић и Усташка обрана отпочињу потпуну ликвидацију свих логора.

Мирко Першен, (1990),  Усташки логори,  Глобус, Загреб, стр. 216-217.

Долазак Међународне комисије Црвеног Крста

Прије доласка комисије, сам је Лубурић позвао заточенике и по­дучавао како се морају понашати пред »међународном комисијом«.

– Кад те запитају, како ти је име, одговориш: Име ми је број (ре­цимо) двадесет осам педесет три (2853).

– У реду!

Сад ћемо видјети! – Лубурић пође испред редова, проучавајући физиономије.

– Господине, како се ви зовете и одакле сте? – пита Лубурић као, тобоже, члан те »међународне комисије« једног заточеника, којег је пронашао у редовима и изабрао да га то упита, просудивши по његовом лицу, да би тај могао нешто изланути пред том »комисијом«.

– Мене, је ли мене?

– Иртинте1 Тебе. тебе!

– Мене, богами, зову Митар, а презивам се Савић, из околине Кнежопоља сам, ту недалеко.

– Што? Ћаћа те твој закартао! Оца ти очиног! – Лубурић га поче тући корбачем и ногама.

– О чему сад мислиш? О Козари, о Шолаји? О Шоши? А ниси слушао шта сам ја говорио! Води га, чаркару, у звонару, нек тамо размишља о Корази и партизанима!

Лубурић је тада поновно изабрао једног, који му се чинио чуд­ним, а чији је поглед некуд тужно блудио у даљину.

– Је И’ ти, ти си сигурно столар, а?

– Ја, је ли ја? Ја нисам никакав столар.

– А шта си?

– Ја? Ја сам цревар, сушим цријева. Овдје сад радим на еконо­мији.

Лубурић се упео, подбочивши се рукама и стиснувши зубе, пиљио је у цревара. Остали су шутјели и испод ока погледивали јадног цревара. Цревар се збунио, као миш пред очима змије. Он још није схватио о чему се то заправо ради. Лубурић му се приближи и опали шамар и с једне и с друге стра­не.

Лубурић је изабрао и трећег, исто по вањском изгледу и упитао га провоцирајући.

– Слаба храна – овдје, је ли де? Реци само истину, не бој се! Ја те питам! На, реци!

– Ја сам број! – и погледа на врпцу – ја сам број 4021!

– Штааа? Ти нећеш одговарати на моје питање? – приближио му се Лубурић и оштро га почео фиксирати.

– Ја сам број 4012!

– Одговори, шјо сам те питао, хуљо! – Лубурић је замахнуо жи­лом и смркнувши упиљио се у очи заточенику.

– Ја сам број 4012!

– Браво, браво, слушајте, мајмуни, слушајте, овако се одговара, овако! Овако има сваки да одговара, јер ћу му, иначе, од коже каише правити!

Прва »међународна комисија« састављена од »поштених« и »час­них« чланова дошла је 11. вељаче 1942. године. То су били све сами штиће­ници Хитлерови, Мусолинијеви, Хортијеви, Павелићеви, Петенови, цивили и официри.

– шта ви ту радите?

– Ја сам број 13! – Wие хеиссен Сие?М

– Ја сам број 13!

– Ла ноурритуре, ест-елле бонее?1) – питао је неки Петенов поп.

– Ја сам број 279!

’) – Како се зовете? ‘) _ Је ли добра храна?

Било је, нажалост, и такових заточеника, који су, из кукавичлука, под терором, хвалили храну и поступак усташа.

Усташе нису могле комисији, која је нарочито тражила да види болни­цу, показати је онакву каква је она у ствари била, него су је, по наређе­њу гестаповца Лубурића, претходно темељито прерадила и импровизирале. Они ипак нису имали храбрости да покажу болеснике који су умирали од гла­ди, од претјераног рада и исцрпљења под батинама, од тифуса, од пјегав­ца, бери-берија, заразних прољева итд. Нарочито им нису могли показати »слонове« са енормно отеченимногама од бери-берија јасеновачког, који су се као авети скривали иза углова барака. Нису могли показати ни оних 250 »стараца« од глади, »остарјелих« младих људи, који су се једва вукли по логору. Лубурић је направио кратак поступак. Болесне из барака и болнице, све те »старце«, све су превезли пријеко, у Градину и поклали два дана при­је доласка »комисије«.

Болница није смјела остати празна. Импровизатори лажи брзо су се снашли. Између новопридошлих заточеника изабрали су 100 здравих, који још нису окусили »благодат« Јасеновачког логора. Послије инструкција, ставили су их у болничке кревете и боксове. Сваког су покрили чистом плахтом и покрај сваког ставили неколико коцака шећера и по 1 – 2 лимуна, којега болесник, ако му је била драга глава на рамену, нијћ смио ни дотакнути.

Лубурић је увео »комисију« у болницу. Сви су зинули: чистоћа, ли­муни, шећер, здрава, »задовољна« лица.

Француз је питао, од чега заправо болесник болује, а лијечник му је тада одговорио, што га је претходно Лубурић научио.

– Изнемогао на послу, срце му мало попустило!

– Комунистичка банда нас клевеће – вели Лубурић – па је сва срећа, што ви то на своје властите очи можете видјети.

Поп, Петенов изасланик, био је усхићен и честитао је Лубурићу на кршћанском и човјечанском поступку с »несретним људима«.

– Ми желимо, колико смо то у стању, ублажити њихову несрећу на сваком кораку. Знате, рат је! Борба се води, тешка борба, иначе би они овдје живјели као у рају!

Тумач је вјерно репродуцирао ријечи свога господара, док је Лубурић с мађарским официрима натуцао мађарски. Лубурић им је »разјас­нио« и приказао овај јасеновачки рај у небеским бојама. Мађар се лукаво смијурио, гледајући тога гестаповског лажова. Разумије се, Мађари су, као Хитлерови изасланици, знали шта се ту догађа, њих је доводило да прасну у смјех наивно држање Петеновог делегата.

– Одлично, одлично! Честитам вам на тако грандиозном успје­ху! – добацује му мађарски официр.

Увечер је Лубурић приредио свечани банкет у »табору«, у Јасе­новцу, а у почаст комисије, која ће »објективно« јавити цијелом свијету да је хајка на Јасеновац пука комунистичка измишљотина и клевета. Све ће диригиране новине у »европском поретку« донијети коминике »међуна­родне комисне«, чланке и покушати прикрити истину о јасеновачком логору.

Послије посјете те пронацистичке »међународне комисије« Паве­лић је унаприједио све јасеновачке кољаче у више чинове »за узоран рад« и човјечански поступак, за »кршћанско« милосрђе

Др Никола Николић  (2015), Јасеновачки логор, NNK International, Београд, стр. 352-355

Промена управника логора

(…) Латрина (је)  погодила: промјену заповједника логора. Ту је промјену нањушила прецизно. Јавила је, да на мјесто Матковића долази несвршени клерик Ивица Бркљачић, наводно благ човјек, који је већ прије двије године као усташки »дужностник« боравио у Јасеновцу. И заиста. Почетком марта, пет шест дана по објави те вијести, отишао је Матковић, а наступио Бркљачић.

Бркљачић је наступио с окружницом, у којој је објављивао, да ће с логорашима поступати најхуманије, без икаквих репресалија и терора, али да захтијева од њих »ред, рад и стегу«, лојалност према усташким властима и нарочито, да не ће трпјети бијега, јер би код учесталих појава бијега, које би морао сматрати као црну незахвалност према њему лично, морао из темеља промијенити своје држање.

Сутрадан се десио први бијег једног логораша у прољетној сезони 1943., и отада није прошао скоро ни један дан, да се не би нашао који »црни незахвалник« и окренуо Јасеновцу леђа.

Ипак, Бркљачић није увео никаквих драстичних репресалија. При своме доласку у логор објавио је да ће знатно побољшати исхрану логораша. Прва бјекства била су тобоже разлогом, да до побољшања није дошло, па нам је то стављено у изглед тек након посвемашњег престанка бјежања. Како пак до престанка бјежања није никада дошло, није никада дошло ни до побољшања хране.

Дакле: репа. Послије репе дошла је купусна јуха и онда на крају, грах. Неколико зрна граха на литру воде. Та три артикла прехране, уз неизбјежну пуру, која се дијелила за вечеру, представљала су једини јеловник за шест мјесеци. Меса није више било никаква, чак ни од цркнутих коња. Била је то храна, што је логорашима омогућила лагано умирање, колико нису имали кога, тко би им од куће слао пакете, а такви су били у већини.

Милко Рифер (Riffer) (1946),  Град мртвих – Јасеновац 1943,   Накладни завод Хрватске, Загреб, стр 140

Фудбал у логору

Доласком Бркљачића процвао је »културни« живот логораша. Уз казалишне представе и концерте смјели су се логораши за слободног времена бавили и спортом: одбојком и ногометом. За одбојку уређено је игралиште на »булевару слободе«, а на »тргу пуре« уређено је примитивно и неравно ногометно игралиште. Ту су се сваке недјеље одвијала жива такми­чења за првенство логора. Скоро свака радна група имала је свој ногометни клуб, но најбољи су били представници економије, ланчаре. обртне групе И управне писарне. Те четири момчади бориле су се за првенство логора. Најфанатичнији поборник ногометног спорта био је Гајбек, који је за своју момчад (обртна група) сашио чак и дресове. Духовно водство ногомета имао је у рукама Риболи, ногометни стручњак и ногометни судац.

Бивши логор III Ц нестао је. Скинута је жица, што га је опкољавала; стреха, под којом су се логораши борили против милијуна буха и штакора, срушена је, а земљиште преорано. На њему је Слободан засијао кукуруз и крумпир. Од ногометног игралишта био је бивши логор, сада врт, одвојен само симболички танком жељезном жицом, која се могла лако прекорачити.

Након прве полфиналне утакмице између ланчаре и управне писарне, у којој је ланчара изашла као побједник, нестала су два најбоља играча побједничке момчади. Отишли су исте ноћи у непознатом правцу из самог логора. Била је то сензација, која је нарочито озлоједила наше чуваре, јер дотада није никоме успјело побјећи из самог логора. Сви бјегунци прије и велика већина касније налазили су се на вањским радовима. То су у првом реду били припадници економије, на раду по пољима, гдје није било довољно стражарског осигурања.

Бијег тих »ланчара« имао је за посљедицу забрану ногомета на неодређено вријеме, но двије три недјеље након тог инцидента опет су дозвољене утакмице, јер су их усташе веома радо гледали.

Милко Рифер (Riffer) (1946),  Град мртвих – Јасеновац 1943,   Накладни завод Хрватске, Загреб, стр. 111-112

Бег десетника Вује

У вријеме прољетног бјежања највећу прашину узвитлао је обућарски десетник Вујо. Он се једног јутра увукао међу кошараче, што су сјекли врбово пруће у Кошутарици. Успио је наговорити стражара, да га поведе са собом, што му није било тешко, јер је с усташама живио на доброј нози. У џепу је понио оштар обућарски нож, којим је, нетом су закрочили у шуму, пререзао гркљан стражару, и с још једним кошарачем пошао даље објесивши на раме претходно стражареву пушку, а о појас двије бомбе. Остала двојица кошарача — вјеровали или не — вратили су се натраг у логор без страже.

Милко Рифер, ibid. стр 140

Убијање Срба и Хрвата у селу Слабиња 11. и 12. новембра 1943

Опис смрти становника овог села међу којима је страдао и  Хрват Станко Јурић са породицом, и млада жена Мара Сортијеновић са својом петомесечном бебом.

Срби, једини Хрват, Станко Јурић, изроди, браћа Срби, Мара Сортијеновић, беба, парабелум, Матија Станић, Шишо, “јунак”

Копајући големи, скупни гроб за себе, за своје сусељане, сељаци су се погледавали и нешто мрмљали.

Дуја је опазила како је Никола Веселиновић стиснутих усана климао Станку Јурићу, једином Хрвату, који је копао гроб за себе самог и за своју браћу Србе, сусељане.

Станко брате, они нису Хрвати, они су вукови! – Изроди, мој Неђо, изроди!

– Хеј ти, изроде, што ти ту гундаш! –  ребра ћу ти поравнати! – дрекнуо је један од усташа из опходње на Станка.

Наскоро је Дуја могла видјети само главе сељака, јер су све дубље упадали у свој гроб још онако живи! За мало вријеме више им ни главе није могла видјети. Сасвим су сад утонули у гроб, само још да их неко затрпа оном избаченом земљом! За све то вријеме су усташки стражари

стајали на насипу земље и звиждали мелодије својих ганга.

Наскоро Дуја више није мога видјети ни лопата, што је значило да је гроб већ готово ископан. Почела је да се гуши у плачу.

Наједном је опазила злогласног Шишу, предводника, команданта кољача, којег шаљу свуда по несретној »Ендехазији« да смрћу смирује побуњени народ. Сада се из магле појавио о дворишту, опасан парабелумом, у жутој емигрантској униформи. Њега су пратила тројица смркнутих усташа с митраљеткама.

– Готово? – дрекнуо је храпавим промуклим гласом.

– Готово, готово, господине натпоручниче, ископан је трап за кромпире! – одговара му усташа са насипа поврх ископане масовне гробнице.

– Добро! – погледавши у јаму опет дрекну Шишо – отјерај народ у куће да се загрије, студено је!

Када су их одвели у куће, почели су их скидати све до кошуље и гаћа и сасвим изувати. У кошуљи и гаћама, босе изводили су најприје мушкарце, старце, а затим дјецу и жене и све их стријељали пред насипом.

Испред врата Дујина штагља спроводили су усташе и Станка Јурића, јединог Хрвата у селуСтанка Јурића, јединог Хрвата у селу. С њим су спроводили и његову жену и кћерку. Жена се Станкова окренула усташи и плачући му добаци:

– Немојте, забога, па зар ћете и нас Хрвате?!

– Хрвати! – дрекну Шишо, кољачки командант, који је већ био спреман на то питање. Знамо ми добро те Хрвате по Славоњи. Калнику, Псуњу, Папуку, Крндији, Приморју, Далмацији, Босни и по оном хрватском боље рећи издајничком Загребу! Вас још прије свих ових треба побити!

Немојте, забога, па имате ли срца и душе!? Сав је овај народ невин! Ако хоћете одмах ћемо се овог дана иселити куда год ви кажете, али нас не убијајте?!

У тај трен Станко се љутито окрену жени и дрекну на њу.

– Престани! Никакве више милости од њих не тражи! Нека нас скупа с нашом брацом Србима побију! Живјели смо с њима као с правом брацом, па чемо и мртви с њима заједно лежати у овом гробу! Пуцајте, ваша ми милост не треба!

Шишо је, сав поплавио од бијеса, извадио парабелум и за трен је одјекнуо пуцањ чији метак проби Станкову главу. Од сока, жена и његова кћерка су занијемиле. Видећи, иако безизлазну ситуацију, Станкова жена се некако прибра, уочивши да се сада ради о секундама пред катастрофу. Поче молити Шишу:

– Поштедите барем мене и ову цурицу, живи били, поштедите!

– Нема поштеде, кујо, за вас издајнике!

Зена га ухвати за рукав и клекнувши поче молити за милост;

– Ако мене нећете поштедјети, барем овом дјетету…

У тај трен Шишо испали метак у главу дјевојчице, која ни зјевнувши паде на насип, усташа је чизмом гурну у јаму.

– Ево јој поштеде! – добаци Шишо.

Жена нагло устаде, вриснувши као лавица и зграби Шишу руком за блузу, а другом га поче гребати по лицу.

– А јојооој, а јојој, шта уради, зликовче проклети!

Други усташа зграби отрага за рубац и косу, испаливши метак у њу. Жена се превали на насип.

Предах је био врло кратак. На насип су усташе извеле већ нове жртве, међу њима и младу лијепу жену Мару Сортијеновић, која је у наручју држала своју петомјесечну бебу.

– Господе, па зар ће и то невино створење?! – у ужасу је викнула Дуја.

Дуја није успјела заклонити длановима очи, видјела је како плану млаз пламена из револвера и Мара скупа с бебом паде у гроб. Из гроба се чуо продорни плач дјетета.

Када су готово сву јаму затрпали, дрекну Шишо:

– Станите!

Сељаке брзо поредаше по нашипу, окренувши им лице према јами.

У исти мах усташе повадисе револвере. Дуја је могла чути пуцњаву, плотун и падање сељака копача у јаму коју су и за себе сами ископали.

Остао је само Матија Станић, познати сеоски љубитељ ракије. Он је стално мирисао по шљивовици, изгубивши сваки интерес за све догадаје и збивања око себе.

– Затрпаји! дрекну усташа на њега.

Матија поче затрпавати велику јаму, која је већ била пуна. Сада само треба затрпати лешеве ових његових другова, који су с њим до мало прије исто радили. Руке су му дрхтале, јер схвата шта се и њему неизбјежно спрема

– Па још су живи, хропте! – добаци бојажљиво Матија.

– Куш, затрпавај, како ти је наређено! – одсијече му усташа.

На лицу Матије, који је затрпавао лешеве својих другова титрали су рефлекси страха и туге за животом. Када је затрпао јаму, вријеме је и њему откуцало.

– А сада, шта ћемо с њим? – запита један од устаса.

Матија их је гледао укоченим погледом од страха.

– Немојте ме, браћо, немојте, све ћу учинити, све што ми наредите, само ми поштедите живот!

– У реду, у реду! – ројник је непримјетно намигнуо другом усташи, који је с откоченим револвером изненада испалио хитац у Матијину главу.

Дуја је видјела како је дигао руке увис и, оштро зијевнувши, превалио се у јаму.

Ускоро је група по група усташа почела одлазити у правцу Дубице. Дуја је још дуго чучала иза врата у штагљу, бојећи се да неки усташа није остао сакривен у засједи. У селу је царовала гробна тишина. Полако отворивши врата, она се опрезно извукла из штагља. Једва се могла исправити од болова у крстима, кољенима и у пасу. Она је свима испричала шта је чула и видјела.

Те је исте ноћи Шишо лумповао у Хрватској Костајници, с кољачима из Јасеновца и гестаповцима, својим наредбодавцима.

– Шишо, ти си наш јунак, живио, живио! – сви су испили “еx“ за свог јунака, убицу голоруке и невине дјеце, жена и стараца.

Др Никола Николић, Јасеновачки логор смрти, стр. 286-288

Поступање према партизанима

ОБАВЕШТЕЊЕ УРЕДА МИНИСТРА УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА ОД 9. ОКТОБРА 1944. ПРЕДСЕДНИШТВУ ВЛАДЕ И МИНИСТАРСТВУ УНУТРАШЊИХ ПОСЛОВА ПОВОДОМ ОКРУЖНИЦЕ МИНИСТАРСТВА ОРУЖАНИХ СНАГА ДА СЕ ЗАРОБЉЕНИ ПАРТИЗАНИ УПУЋУЈУ У КОНЦЕНТРАЦИОНЕ ЛОГОРЕ ИАКО ИМ НЕМАЧКЕ ВЛАСТИ ПРИЗНАЈУ ПРАВА РАТНИХ ЗАРОБЉЕНИКА

НЕЗАВИСНА ДРЖАВА ХРВАТСКА — МИНИСТАРСТВО УНУТАРЊИХ ПОСЛОВА УРЕД МИНИСТРА

У. М. Т. Број: 3665/1944.                                                                 Загреб, дне 9. листопада 1944.

Предмет: Поступак са заробљеницима. —

1) ПРЕДСЈЕДНИШТВО ВЛАДЕ

2) МИНИСТАРСТВО ВАЊСКИХ ПОСЛОВА                                                                 ЗАГРЕБ

У вези са овом. У. М. Т. бр. 1895/44. од 30. ИX. о. г. Главно равнатељство за јавни ред и сигурност извјешћује слиедеће:

Министарство оружаних снага — извјештајни одјел извиешћем од 29. ВИИИ 1944. Извј. бр. 6676/Тај. У. Р. З. 2) Тај, извјешћује, да је издана заповиед свим диеловима наших оружаних снага, да у будуће све заробљене партизане предају редарственим областима односно сабирном логору у Сиску и Винковцима.

Сто се пак тиче оних одметника, који буду зарољени са стране њемачких оружаних снага приедлог није проведив, јер њемачке власти партизанским борцима признају права ратних заробљеника а као такове задржавају их под властитим надзором, јер се њемачке оружане снаге на нашем подручју сматрају екстеторијалном силом, чији заробљеници остају под њемачким надзором. Коначно је Министарство оружаних снага извјештајни одјел окружницом од 29. ВИИИ. 1944. Извј. бр. 1734. издало окружницу подређеним заповједничтвима а која гласи: „На постављено питање са стране једног заповједничтва како се има поступати са особама ухваћеним у борбеним подхватима против партизана, као и на темељу захтјева Главног равнатељства за јавни ред и сигурност Р. С. Бр. 2231/44. Гл. р. те као допуну разписа Извј. бр. 1629 од 28. ВИИ. 1944. даје се слиедеће објашњење:

Ухваћени партизански и други одметнички борци, који се на нашем државном подручју супростављају хрватским оружаним снагама, неће се сматрати ратним заробљеницима. Ово вриједи и за војне и грађанске особе страног држављанства, које би се бориле на нашем државном подручју на страни партизана и других одметничких скупина, а при томе буду ухваћени. Све такове особе треба предати најближим жупским редарственим областима или изпоставама жупских редарствених области, а ако се ради о већим скупинама заробљених партизана, које односна редарства не би могла преузети услијед помањкања простора у својим узама, ове упутити у најближе логоре (сабирни логори Сисак и Винковци) заједно са циелим обтужним творивом. Такове заробљенике (ухићенике) неће се предавати њемачким властима.“

Горње се доставља информације ради. —

ЗА ДОМ СПРЕМНИ!

ЗАМЈЕНИК МИНИСТРА УНУТАРЊИХ ПОСЛОВА

Државни тајник:

(Др ВИ. Саболић)

ДОКУМЕНТ БР. 353 

Страна 787-788, Антун Милетић: Концентрациони логор Јасеновац, Књига II

Писмо Химлеру

ПИСМО ГЕНЕРАЛ-МАЈОРА СС ЕРНЕСТА ФИКА ОД 16. МАРТА 1944. СС РАЈХСФИРЕРУ ХАЈНРИХУ ХИМЛЕРУ ДА СУ УСТАШЕ ОДВЕЛИ У КОНЦЕНТРАЦИОНЕ ЛОГОРЕ ОКО 600.000—700.000 ЛИЦА И ТАМО ИХ ЗАКЛАЛИ

СС бригаде-фирер и генерал-мајор СС трупа Ернст Фик (Фицк) Кулмбаху (Пласенбургу)

16. 3. 44.

СС рајхсфиреру Хајнриху Химлеру,

Берлин Принца Албрехта улица 8 Рајхсфиреру!

Према усменом саопштењу есесовца Бајера (Баyер), политичког вође у команди В СС брдсиког корпуса, стање на хрватском делу Балканског полуострва је следеће:

1. Партијске трупе-усташе су настројене католички, недисциплиноване су, са слабом обуком, у погледу борбености делимично непоуздане, а познате су и по томе што су око 6—700.000 (политички) друкчије настројених одвели у концентрационе логоре и „заклали“ на балкански начин. Боре се против четника и партизана. Себе сматрају есесовцима.

2. Оружане снаге НДХ, домобрани, којих има око 200.000, делом смо ми наоружали, но њихова борбена вредност сасвим је незнатна.

Увек веран, са поздравом хајл Хитлер!

Финк, с. р.

ДОКУМЕНТ БР. 318

Страна 720, Антун Милетић: Концентрациони логор Јасеновац, Књига II

Предлог поступка према заробљеним партизанима

ПРЕДЛОГ НЕМАЧКОГ ОПУНОМОЋЕНОГ ГЕНЕРАЛА У НДХ ОД 5. АВГУСТ А 1944. ЗАПОВЕДНИКУ УСТАШКО-ДОМОБРАНСКИХ СНАГА ЗА ПОСТУПАК ПРЕМА ЗАРОБЉЕНИМ И ПРЕБЕГЛИМ ПАРТИЗАНИМА

Немачки опуномоћени генерал у Хрватској

Одељ. Иц / 3 х 31 бр. 12516/44 тајно.

Загреб, дне 5. августа 1944

Заповеднику хрватске оружане силе

Загреб

На знање: Хрватском министарству унутр. послова и на руке Госп. Министру Лорковићу.

Предмет: Опхођење са пребеглим лицима.

Веза: Тамошњи допис Зап. бр. 849/тајно од 1. 8. 1944.

Немачки опуномоћени генерал примио је на знање становиште наведено — изложено у горњем допису. Да би се по могућству осигурало једнообразно опхођење са лицима која су пребегла на другу страну и заробљеницима, предлаже се у погледу оних, који се буду јавили код хрватских трупа или установа, следеће:

1.) Лица која су пребегла биће — уколико као неспособна и политички неисправна не могу бити уврштена у хрватску војну сиилу — биће упућена на добровољни рад у Немааку пуитем генералног опуномоћеника за радну службу у смислу зато постојећих одредаба.

2.) Осумњичени ради сарадње са бандитима, којима се не може доказивати сарадња са устаницима, чије пуштање на слободу, се не може оправдати могу се такође у споразуму са Генералним опуномоћеником за радну службу указујући на њихову политичку неисправност, упућивати у Немачку на рад.

3.) Активним бандитима-борцима, код којих се не може установити приликом судског поступка да су починили бруталне злочине и који буду осуђени само на казне ускраћивање слободе, требала би бити дата могућност, да искусе своју казну у присилној радној служби у Немачкој. Тиме би се с једне стране дошло до једнообразног опхођења, без да би дошло у питање поступак као са ратним заробљеницима, а с друге стране могле би ове снаге бити употребљене, у интересу заједничке борбе, корисно за војно-привредне и за хитне послове у погледу наоружања.

Молите се да што пре доставите Ваше становиште.

подпис

пешадиски генерал,

др Едмунд Глез фон Хорстенау

ДОКУМЕНТ БР. 339 

Страна 751-752, Антун Милетић: Концентрациони логор Јасеновац, Књига II

Ликвидација логора Стара Градишка – Јасеновац

У јесен 1944. усташки кољачи започели су евакуацију заточеника из Старе Градишке. Најпре су побили све Србе. Тако је 21 рујна 1944, усташки водник Руњаш одвео је 100 Срба и ликвидирао их у селу Ускоцима недалеко Градишке. 23. рујна покупили су Руњаш и неки усташа Ћенон све жене Српкиње из ,,Куле“, као и дјецу, те 282 мушкарца Србина и одвели их, жицом везане, у Ускоке, гдје су их ликвидирали. Тога дана кренула је прва група од 684 заточеника, такођер везаних жицом, пјешке у Јасеновац. ,,Брже, брже, нагари, нагари !“ дерао се читавим путем усташки заставник Смолчић из Госпића, док су усташки кољачи немилосрдно кундачили и шмајсером гађали заточенике, који од умора, глади нису могли ходати.

ЧЛАНАК “НОВИ ЗЛОЧИНИ УСТАШКИХ КОЉАЧА У ЈАСЕНОВЦУ” СА ПОДНАСЛОВОМ “ЛИКВИДАЦИЈА ЛОГОРА СТАРОЈ ГРАДИШКИ” ОБЈАВЉЕН У ЛИСТУ “НАПРИЈЕД”, ОРГАНУ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ХРВАТСКЕ, ОД 6. ФЕБРУАРА 1945. ГОДИНЕ

Антун Милетић: Концентрациони логор Јасеновац, књига II, страна 886,

 

Ликвидација логора Стара Градишка

У јесен 1944. усташки кољачи започели су евакуацију заточеника из Старе Градишке. Најпре су побили све Србе. Тако је 21 рујна 1944, усташки водник Руњаш одвео је 100 Срба и ликвидирао их у селу Ускоцима недалеко Градишке. 23. рујна покупили су Руњаш и неки усташа Ћенон све жене Српкиње из ,,Куле“, као и дјецу, те 282 мушкарца Србина и одвели их, жицом везане, у Ускоке, гдје су их ликвидирали. Тога дана кренула је прва група од 684 заточеника, такођер везаних жицом, пјешке у Јасеновац. ,,Брже, брже, нагари, нагари !“ дерао се читавим путем усташки заставник Смолчић из Госпића, док су усташки кољачи немилосрдно кундачили и шмајсером гађали заточенике, који од умора, глади нису могли ходати.

ЧЛАНАК “НОВИ ЗЛОЧИНИ УСТАШКИХ КОЉАЧА У ЈАСЕНОВЦУ” СА ПОДНАСЛОВОМ “ЛИКВИДАЦИЈА ЛОГОРА СТАРОЈ ГРАДИШКИ” ОБЈАВЉЕН У ЛИСТУ “НАПРИЈЕД”, ОРГАНУ КОМУНИСТИЧКЕ ПАРТИЈЕ ХРВАТСКЕ, ОД 6. ФЕБРУАРА 1945. ГОДИНЕ

Антун Милетић: Концентрациони логор Јасеновац, књига II, страна 886,