Дечак Звонко
Хитлеров европски »нови« поредак пуца 1944. године на свим странама. Његов се некоћ »непобједиви« Wермацхт није могао одупријети дробилици – Црвеној армији на истоку и савезничком бомбардирању на западу! Сваком је јасна будућност – побједа Црвене армије и антифашистике коали- ције на челу са СССР-ом. Усташе то нарочито јасно увиђају јер су били крвно заинтересирани и везани за сада изјаловљену побједу Хитлера и Мусолинија, који је већ капитулирао. Страх и покушај да продуже терористички притисак над логорашима у Јасеновачком логору, владали су психологијом тих звијери које виде пред собом разапету мрежу у коју би их већ сутра могли ухватити партизани.

Логораши су такођер, не мање, узнемирени. Говори се о сигурној, врло скорој ликвидацији логора, јер усташе не желе оставити живих свједока који би их били кадри оптужити не само опћенито него и особно, поименице. Слобода је ту, на домаку, а кољачки нож под грлом! Страх од клања још се више појачао кад се сазнало да је ослобођење близу. Свака, и најобичнија појава тумачи се као неки особити феномен; свака се геста, ријеч кољачких агената и главешина изврће, увеличава, даје јој се нека важност коју она нема… Гледаш слободу на десетак метара пред собом али у тој блиској удаљености зјапи провалија смрти.

Мали Звонко, из неког села у близини Петриње, четрнаестогодишњи добро развијени дјечак, с јаким прсима и но- гама, логораш, радио је код злогласног усташког команданта Павловића.

Осим тих података о поријеклу малога Звонка, логораши о њему нису знали ништа. Неки су предмнијевали да је већ био и у партизанима, јер би увијек радо говорио о рату, о оружју, и, зачудо, врло добро познавао теорију, а изгледа и само руковање оружјем. Логораши су му савјетовали да то своје знање не износи на јаву, да шути. Оштроумни дјечак би тада дуго гледао у друга који му то савјетује и затим му само стиснуо руку и шапнуо:

-Хвала, друже!

Мали је Звонко, чинило се већ дуго, сам, не говорећи ни- коме ништа, смишљао како да се опет дочепа своје Петрове горе и партизана. Сковао је план и једнога дана, љети, када је почела попуштати омара, некако око четири сата послије по- дне, вјешто је дигао шаржере, зграбио стројницу Павловића, команданта логора, сјео на бицикл и свом брзином појурио цестама према Стругу у правцу Новске. Како је прошао кроз село са стројницом, а да то нико не примијети – сви су се чудили, а највише усташе. Али је Павловић примјетио нестанак своје стројнице и појурио у »табор« алармиравши усташке мотоциклисте који су највећом брзином полетјели за малим Звонком према Стругу.

Звонко је јурио на бициклу покрај усташких бункера, а усташе су га пропуштале, не сумњајући у ништа. Тек кад су видјели мотоциклисте, како стреловито јуре за бициклистом и чули како му псују матер партизанску, сазнали су о чему се ради.

Мали се Зворнко окретао и, видјевши да ће га брзо достићи, зауставио се управо на мјесту гдје цеста с насипа излази на главни друм према Новској, окренуо своју стројницу према мотоциклистима који су се, видјевши шта им он спрема, брзо зауставили, легли испод цесте на супротну страну и отворили ватру. Храбри је дјечак у неком узрујању пуцао веома жестоко, али је, чини се, брзо у тој ватри окршаја испуцао много метака. Видјевши да би га могли жива ухватити, искочио је из свог заклона, раскорачио се насред цесте и почео појединачно пуцати на усташе и викати:

Нећете утећи од наших вјешала, хуље усташке, нећете! Скоро ћете платити за све своје злочине! Живјела… али је у тај трен, како је послије причао један од мотоциклиста, добио читав рафал у прса и срушио се, сав у крви, на цесту. Врућа жеља дјечака Звонка, окупана ту у његовој крви, заувијек се следила.

Нисмо му дали ни да изговори, да виче, свега смо га, ко даску избушили! – хвалили се усташе у табору.
Логораши су запамтили тај јуначки подвиг малог Звонка, из неког села око Петриње, и увијек би се сјећали његове погибије ријечима:

Наш нам је млади друг Звонко показао прави пут, јуриш у слободу прије него нам свежу руке жицом страга и поведу нас у Градину!
По примјеру јуначког дјечака Звонка јуришао је читав логор, голорук, 22. 4. 1945. на усташке бункере, у слободу или смрт у правцу Кошутарице, гдје су готово сви славно изгинули, више од њих 1500, а пробило их се једва око 50, већином рањених логораша. Била је то једна од најсјајнијих епизода велике и ужасне јасеновачке епопеје!

 

Никола Николић, Бела марамица: козарачка дјеца-јасеновачки логор, ННК Интернационал, Београд, 2017. стр. 115-11

Божидар Филиповић

Божидар Филиповић био је највреднији перач логорске праонице. Није се ни с ким дружио. Био је увијек веома чист и, кадгод били ушао у праоницу, нашао сам га на кориту, како без предаха пере и циједи рубље логораша. Био је најчистији и најпедантнији, па му је писар Мирко давао на прање И усташко рубље, које је морало бити чисто као сунце.

Чини се, да на свијету није имао никога од својих, јер нити је добивао пакета, нити је слао ни примао дописних карата. Живио је искључиво од логорске хране и од додатака, што су му их десетник или групник давали као награду за марљив посао. Сваке недјеље виђао сам га у снијежно бијелој кошуљи, обријана, у цркви, како се скрушено моли погледа оборена к земљи.

Једне вечери, док сам сједио на пању иза обртног дома, утонуо у мисли, пришао ми је бојажљиво Божидар и потужио се на неке своје другове из праонице, који да га сурово нападају због марљива рада називајући га штребером и усташком улизицом.

— А ја — рече Божидар — радим овако марљиво због тога, јер у раду успијевам да заборавим ужасну трагедију, што сам је доживио у логору. Осим тога, радом зарађујем побољшање хране.

Лако је осталима, као на пр. Стевану и Јови, који сваке недјеље добивају од куће пакете по десет кила. Они имају и сланине, и масти, и брашна, и сваки дан кухају масну паленту са сланином. Ја се морам борити за комад сухог круха, што ми га десетник даје као награду за марљив рад. Радије то, неголи да просим. Нисам навикао да просјачим или да крадем, иако сам Циганин.

Рече и зацрвени се. Очито му се задњи пасус нехотице измакао, па ме је погледао уплашеним и молећивим погледом.

— Групниче, молим вас, да ово, што сам вам рекао, не кажете никоме. Нитко у логору не зна данас, да сам Циганин. Ја сам посљедњи Циганин у логору; сви остали ликвидирани су одавно. Ја сам се случајно спасио.

Нисам ни слутио, да је Божидар Циганин — његова физиономија то није одавала — и обећао сам му, наравно, спремно, да ћу његову тајну у потпуности задржати за себе. Уосталом, постојао је у бараци Илије Париповића још један Циганин. Младац од којих двадесет година, примаш неке циганске капеле из Сријемске Митровице, именом Васо. Био је редар Илијине бараке и веома талентиран гуслач. Свирао је прву виолину у логорском оркестру и често забављао пијане усташе у официрској менажи свирајући циганске маџарске мелодије и пјесме. Та двојица била су, дакле, једини представници своје запостављене и заостале, а талентиране расне браће. Касније су дотјерана у логор још два њемачка Циганина из Тхиирингије. Они су поред циганског језика говорили још само њемачки. Били су најтипичнији представници своје расе с минђушама у лијевом уху. По занимању били су вашарски факири и одржали у логору неколико представа, плешући по разбијеном стаклу, гутајући ватру те забијајући чавле у лице и дланове.

Неки, нарочито изабрани, Цигани помагали су кољачима и активно у послу. Тако је и Божидаров брат Мијо држао у рукама маљ и спуштао га силовито на главе несретника, што су их догонили амо од скеле у дугачким колонама. Стајао је раскорачен пред јамом, снажан, херкулски развијен, опаљен од сунца, гол, до појаса, с усташком капом на глави. Набреклим мишицама, црвен у лицу од ракије, узмахивао је гвозденим маљем.

Једнога дана појавила се пред јамом тужна гомилица циганских жена и дјеце. Божидар их је гледао са сузама у очима, посве болестан од виђених призора и због брата, који је продао душу врагу. Мијо је несмиљено косио придошлу циганчад.

Одједном опази Божидар, да је пред Мију, скоро полумртва, дотјерана његова жена Ружа с двије дјевојчице, Божидарове кћери. Мијо се тргнуо, застао.

— Шта је? — заори Аџијин глас, надвисујући ја­ чином кукњаву дјеце. — Настави, мајку ти циганску .. .

Божидар је рикнуо нељудским гласом и појурио према жени, која је од њега била удаљена преко двије стотине метара, но није прешао ни десетак метара, кад је изгубио свијест.

Освијестио се у болници тек након два дана. Ле­жао је тамо скоро мјесец дана. У то вријеме била је цијела гробарска група, заједно с Мијом, ликвидирана, тако те не зна, да ли је Мијо био крвник његове жене и дјеце. Можда није послушао Аџијину заповијед и радије жртвовао властити живот. А можда је ипак у бескрајном кукавичлуку послао на други свијет његову нејаку дјецу, само да спаси свој прљави, невриједни живот. Можда ипак није… Та му неизвјесност сише живот, а истодобно га одржава.

— Живим, групниче, само за то, да сазнам истину. Само да ми је то сазнати! Иза тога не треба ми живота. Објесио бих се о куку на зиду праонице.

Божидару Филиповићу, Циганину католику, најмарљивијем перачу логорске праонице, шутљивом и уредном Божидару било је двадесет и пет година.

Милко Рифер (Riffer) (1946),  Град мртвих – Јасеновац 1943,   Накладни завод Хрватске, Загреб,  стр. 120-123)