Вјекослав Макс Лубурић
Када су се партизани 1942. године приближили Б. Дубици, Лубурић је, да би се прославио као и Францетић, дигао читаву “бојну” (батаљон) на партизане и “пошао у акцију”. Лубурић је ишао отрага, а тјерао је све остале напријед. Његова се “бојна” брзо деморализирала и почела се у паници комешати, када су заштектале партизанске бреде. Усташе су тада почеле бјежати и бацати оружје, а први је бјежао главом без обзира Лубурић. Том га приликом, бјежећи у паничном страху, погодио партизански метак у пету! Њега је лијечио и превијао др Јенда, њемачки војни и гестаповски лијечник из Новске. Дуго се времена није појављивао у логору, све док му та рана није сасвим зацијелила.
По наредби Гестапоа, “ради осигурања” и особито због преношења вијести о логору, Лубурић је наредио ликвидацију околних села у близини Јасеновца. Тако је “Усташка одбрана” српско становништво – мирних села Млаке, Кошутарнице, Уштица, Градине, Јабланца и др. побила. Та “Усташка одбрана” није уопце била нека војничка јеаиница, него је била у војничкој униформи и под дисциплином Гестапоа као ликвидаторска група.
Њу истом касније, 1942. и 1943. године, попуњавају војничке постројбе из легије, одређене за саму одбрану угроженог Јасеновца.
Када су партизани у свибњу 1942. године потјерали “Усташку одбрану” Драксанића, Лубурић је, бјежећи пред свима, окретао се и из парабелума убијао све оне који су иза њега бјежали.
Др Никола Николић (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајево, стр.356 – 357
Фото: Музеј жртава геноцида
Вјекослав Лубурић
(наставак)
Бори се, стоко, шта кукавички бјежиш! – викао им је Лубурић
– Куда? Куда бјежиш? Немаш куда! Ако те партизани ухвате рањена, што ће те и ухватити, убит ћете. Тада је боље, да од моје руке умреш.
Тада их је све постријеијао. То нам је причао Драгојло Трифунови болничар, којег је Лубурић имао уза себе, ако буде он рањен
.
Лубурић је стријељао своје усташе рањенике, изгледа само зато да они не би пали у руке партизанима и да се не би од њих дознало, како је Јасеновац брањен и гдје се налазе бункери и утврде.
Том је приликом убијен и затворски лијечник Гаспарини, високи младић, који је покушао да бјежи према партизанима. По причању Драгојла Трифуновића, Гаспарини је добио метак у леда.
Хрватска јавност већ је концем 1942.године добро упознала тко је заправо Лубурић, тко стоји иза њега – (Гестапо и окупаторска власт). Све се више препричавало о нечувеним злочинцима у Јасеновачком логору. Никакве »комисије« нису помогле, да се њиховом »објективношћу« сакрију ти злочини. Реакција хрватске јавности постала је и сувише оштра. Гестапо је добро извео свој план, јер се одијум за њихове злочине стровалио на усташе и Лубурића. Гестапо је тада наредио предах у убијању људи и наименовао Лубурића, привремено, за команданта мјешане усташко-домобранске дивизије у Травнику.
(…)
Он је тада отишао у Загреб, а одатле у Мостар, где се неко вријеме шепурио.
Прочувши се као опасан крволок, Лубурић се у својој каријери све више дизо, те је из гестаповског агента аванзовао у агента СД (Сицхерхеитсдиенст), највише полицијско-војне установе, која је била И над Гестапоом. На годишњицу НДХ, 1945., “поглавник” га је унаприједио, према тражењу Гестапоа, у “крилника” – генерала. На свом бјегу пред партизанима, Лубурић врши масовни покољ Хрвата у Сиску.
Др Никола Николић (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајево, стр.356 – 357