ЗАПИСНИК
од 18. маја 1945.
Који је саставила анкетна комисија, изаслана за испитивање посљедњих усташких злочина.
Комисија се састоји од слиједећих лица:
Вица Барановића, референта Земаљске комисије за испитивање ратних злочина у Загребу, Др Здравка Поповића, сада на служби у војно-судском одјелењу Главног штаба за Хрватску, Др. Анта Премеруа, и сталног заприсегнутог судбеног-лијечничког вјештака, те судбених вијећника Др. Мајера Милана и котарског суца Броза Ивана, свију из Загреба, те записничара Огњанца Божидара и Трнинића Стеве.
Уз комисију налази се и више новинарских репортера, те новинарских фоторепортера.
Комисија стигла је наприје у мјесто Јасеновац, које је готово посве похарано. Нема готово ни једне зграде, која не би била тешко или до темеља уништена. Та оштећења, како је комисија установила, потичу од минирања, које су извели усташе у повлачењу. Осим тога један велики дио тих оштећења потиче од усташког палежа. Разлог тим уништењима је жеља, да се прикрију трагови злочина почињених у логору, да се униште архиве итд.
Мјесто је готово пусто јер је пучанство раније било присилно евакуирано, те се само ту и тамо налази по који становник и то већина жена и дјеце. Становници се тек полако прибиру тешко убуђени од преживјелих страхота.
По прилици један км. од средишта тога мјеста налази се улаз у злогласни логор. Тај логор простире се низводно уз ток Саве, те је с југа опасан коритом Саве. На обали која се налази многоредна бодљикава жица. Остали дио логора опасан је високим зидом. Логорско подручје обасиже у облику пачетворине по прилици 2 квадратна км. На том подручју налазе се зграде управе, разних индустрија, те настамбе заточеника као и индустријски колосјек. Све су те зграде или до темеља уништене или тешко оштећене, тако, да се ни једна не налази у упорабљивом стању. Цјелим логорским подручјем шири се смрад паљевине и љешина у распадању. У осталом мирис паљевине осјећа се и у цјелом мјесту и изван логорског подручја. Уништења, о којима је горе ријеч потићу такођер од минирања, која су усташе извели на свом повлачењу.
Многе од тих зграда миниране су и дизане у зрак, односно запаљиване у часу када су се у њима још налазили преостали заточеници. То доказују љешине пронађене међу рушевинама и које су сасма поугљене.
Комисија запутила се најприје обалом Саве гдје је затекла већ одма од улаза хумак покривен свјежом земљом, који је дао наслутити да се ту налази љешина. Раскапањем које је предузето одмах, установљено је да је љеш који је ту пронађен био незакопано положен на саму празину землље, а тек онда да је на њ набацан танки слој земље. Вјеројатно је тај љеш бачен у Саву и на то мјесто наплављен. То је љеш мушкарца којега индентитет се није могао установити. Исти показује знакове врло тешке озљеде тупотврдим предметом услијед ударца којим му је разбијена доња вилица. Осим тога тај љеш показује фактуру десне ноге, на којој се налази тзв. „крамерова шина”. О лијеву руку објешене су му 2 тешке жељезне плоче, што чини доказ да је тај љеш био одређен за потонуће у води Саве. Љеш је врло мршав налази се у распадању. По мишљењу судбено-лијечничког вјештака ради се о мушкарцу од 30 год. старом, а злочин је могао бити почињен пред по прилици 2 мјесеца.
Неколико корачаја од сада описаног мјеста налазе се на самој обали крваве мрље, односно засушена разливена крв и остаци одјеће, доћим љешине нема. На том мјесту нађена је зарђала сјекира без дршка.
Недалеко од тог мјеста у истом правцу плива у Сави једна гола љешина. То се налази уз тзв. „Граник” тј. дизалица из које су се искрцавали шлепови а одакле су заточеници бацани у Саву предходно ударани маљем по глави.
Недалеко овог мјеста уз саму обалу Саве налази се хрпа закопаних љешева, но тако, да од истих вире напоље, ноге, главе, итд. Овдје је нађено једно повече жељезо и један чекић којим су убијане жртве. На том мјесту имаде, односно нађено је шест такових љешева. Све су то љешине мушкараца.
Недалеко овог мјеста лежи у води једна љешина, а од исте вири напоље рука и глава. Та љешина засута је камењем и земљом.
Изнад ове љешине на самој обали налази се закопана љешина мушкарца старог око 20 год. који имаде свих 28 здравих зуби.
Недалеко ове љешине налази се на обали једна велика хрпа ланаца „окова”.
Недалеко тог мјеста налази се у води једна кост руке око које је омотана жица, на коју су причвршћене двије жељезне плоче у величини књиге, дочим саме љешине нема.
Недалеко тог мјеста уз саму обалу налази се љешина са разбијеним свим личним костима Главе.
Недалеко тога мјеста налази се закопаних 10 љешина, које су све у распадању.
Испод тих љешина у Сави двије љешине које су везане жицом док трећа љешина имаде руке на леђима везане. На самој обали налази се љешина младе дјевојке у распадању, која није закопана, дочим у близини исте налази се љешина мушкарца, који имаде руке на леђима везане са жицом а лубања на затиљку разбијена му је неким тупотврдим предметом. На истом мјесту између грања види се више љешина, које су у распадању и међусобно испремјештане.
И све те љешине нису могле бити идентификоване, јер је услијед напредовања посмртне трулежи распознавање немогуче, а идентификациони папири нису пронађени. Осим ових пронађених, по прилици 50 љешина пливају још даљње љешине непрестано по Сави, које ту и тамо извирују. Уопће је комисија стекла дојам, да се на цијелом логорском подручју налази закопан велик број љешина, што би требало поближим искапањем тек установити. Пливање љешина по Сави објашњује се на тај начин, да су усљед трулежи љешине провиђене плином испливале на површину и ако је од њих био привезан извјестан терет. Овако исплутале љешине Сава је избацила на обалу. Све је то разлог, да једефинитивни број љешина уопште тешко устанивити или их готово немогуће, јер услијед описаног процеса Сава може сваки час кроз дуље времена избацивати увјек нове љешеве. У вези са свиме што је о пронађеним љешинама горе речено даље присутни судбено љечнички вјештак, мајор др. Анте Премеру.
НАЛАЗ И МИШЉЕЊЕ:
Данас пронађене и виђене љешине у Сави и на обали Саве доказују заједничку осебину узнапредовалу посмртног трулежног распадања, што је ометало установљења идентитета љешина, а одјела и евентуално нађени предмети као фактор идентификације нису уопће долазили у обзир.
Готово о свакој љешини или виси жицом везани утег или су му руке везане сприједа или страга или су пребијене кости екстремитета или лубање и т. д. дакле готово редовна појава неког насилног чина, били на живом или усмрченом човјеку или жени. Узроци смрти нису могли бити у сваком конкретном случају прецизно установљени али једно им је заједничко да је сваки узрок смрти био насилне нарави као обсежни прелом лубање или утопљење, дављење, гушење и т. д. све ово због и сувише узнапредовале трулежи. Тек преломи лубањских кости доказују прави узрок смрти. Код једне љешине и то прве пронађене, била је уз десну подкољеницу обавијена удлага (Крамерова шина) на десној подкољеници установљен је потпуни прелом подкољеничне кости, што недвојбено доказује, да је прелом наведене кости услиједио за живота, јер је на ту озљеду логично за живота била пружена нека извјесна санитарна помоћ (постављање шине).
На истој љешини о лијевој руци жицом су биле привезане 2 прилично тешке жељезне плоче.
Готово све љешине показују стање врло изражене мршавости коју не прикрива нити надутост подкожног ткива настала од створеног плина код посмртног узнапредовалог распадања љешине, тако да се за исвјесне пронађене љешине допушта могућност, да је смрт наступила услијед изражене тјелесне слабости, изнурености и неисхрањености као посљедици кроничког тешког гладовања.
Судбено-лијечнички вјештак поткрепљује ова своја мишљења још и тиме што је за вријеме свог заточеништва у Јасеновачком и Староградском логору у год. 1941 и 1942. лично, јасно и добро видио све начине мучења и усмрчивање великог броја заточеника Јасеновачког логора једног од најзлогласнијих на свијету, (од стријелних рана до убода ножем, отсјецање глава сјекиром, ударања маљем и батом по глави, бацање у Саву, спаљења живих људи И Т.Д.).
Комисија је запутила затим на преглед самог логорског подручја и логорских објеката па је видила:
О порушеној настамби за мушке заточенике налази се међу рушевинама љешина мушкарца, чији индентитет није могао бити установљен јер нема код себе никакових исправа, а сам је у тешком распадању.
Женска настамба такођер је од мина, до темеља разорена. У близини те настамбе, а и даље од ње, налазе се дијелови женске одјеће нарочито рубља (конбинезона, чарапа, женских гачица и т. д.). Осим тога види се на логорском подручју разбацано много оштећене женске и мушке обуће, мушких кравата ит. д.
Осим тих предмета на неким су мјестима пронађени и ковчези напуњени дјечијим одјевним предметима.
У минама разрушеној згради за стају пронађене су 4 посве поугљене љешине, које су вјеројатно било живе било усмрћене спаљене.
Крај изгорјелих заточеника настамба налази се у извјесним размацима 3 електрична ступа, на којима се виде забити клинови (на сваком ступу по 3 клина). Према изказу ниже преслушаних свједока, на тим су се клиновима обављала вјешања заточеника. Осим тога близу тих ступова налази се једна комплетна справа т. ј. вјешала. Према исказима тих свједока на тим ступовима, односно на тим вјешалима, вјешани су заточеници.
На извјесном дјелу логорскогагодручја тј. одма код споменутих ступова налази се један овећи простор, који је сам прекопан. Тај је простор према исказима свједока служио као заточеничко гробље. Дне 21. априла ове године ти су љешеви ископани и очито ради прикривања трагова злочина спаљени, према исказима свједока, у једном оближњем јарку гдје се још и данас види нешто пепела, а стјене јарка показују знакове сагорјевања. У близини отога мјеста пронађена је већа хрпа кокса.
Затим су се чланови комисије упутили до једнога мјеста, гдје је про- нађена једна велика пећ, која је била одређена за печење опеке, но у којој су се према исказивању свједока такођер сагорјевале љешине или живи људи. Ради рушевног стања те пећи, комисија није могла пронаћи трагове таквог спаљивања.
На много мјеста у логорском подручју пронађено је и много ланаца, који према свом облику јасно показују, да су служили као окови за руке и ноге заточеника.
Комисији се пријављују слиједећи свједоци који бивају одмах и са- слушани:
1. Бинг Јулио, 39. год. стар, занимањем трговачки помоћник, ожењен Жидов, родом из Вировитице, боравком Загреб, исказује опоменут слиједеће:
16. IX 1941. када су била у јеку усташка дивљања и прогони против Жидова и Православаца и ја сам био ухапшен и упућен у Јасеновачки логор. Најприје сам био смјештен у злогласни логор II. у којем су се испочетка вршила масовна убијања. Најактивнији убојица је био Љубо Милош. Припомињем да су у овоме логору године 1941. били заточеници одвојени по вјери и народности, док су касније били помјешани. Године 1942 од 13. X. био сам премјештен у Градишку. И овдје су се вршила масовна убијања, али још увјек не тако очито и отворено, него закрињкано. Тако на пр. видио сам, да су веће групе опорављеника од пјегавца, а било је међу њима и такових који су по мало почели радити, слагали камионе, покривали их гуњевима и млатили по њима маљевима, док је престао сваки знак жвота, а тада би их одвозили. Концем септембра 1942. пребачен сам у економију у Стару Градишку. Видио сам на своје очи да је Мајсторовић-Филиповић убио 2 Жидова. У то доба вршила су се многа убојства на пустари код Орахова под изликом покушаја бјегства. Знам један случај када је побијено 42 Жидова и 17 православаца. Истичем, да је у то доба било мноштво самоубојства, а и сами стражари су убијали људе као мухе изликом да су покушали бијег и није им се никад ништа догађало. Обично би се као репресалија за овакове тобожње покушаје бјегства побило око 25 људи. Док сам радио у економији уставши рано, видио сам да је око 500
жена одведено у правцу Јабланца одакле се ниједна није вратила нити смо икада о њима чули.
Видио сам на своје очи како су једном приликом у Старој Градишки гробари товарили у камионе љешеве дјеце. Причало се, да је око 500 дјеце неки заставник, којем имена не знам поотровао циклоном. Такођер се сјећам да се једном приликом чула из женског одјела вика и запомагање жена и вапаји за водом. Причало се да им усташе нису дали 5 дана воде, тада су им дали прешљени крумпиров гулаш ускративши им опет воду. У ожујку 1943. пребачен сам у Гређане, једно одјелење логора Јасеновац тамо сам остао до јула исте године. Видио сам да су заклали и болесно дјете које било одређено за транспорт у Њемачку. Од јула исте године премјештен сам у логор бр. 3. Јасеновац. Овдје сада преостало убијање ножевима и маљевима, већ су се убојства вршила на такозваном „Гранику” гдје би између 8-9 сати у веће жртве ударали комадом жељеза по глави и онако омамљене или мртве побацали у Саву, а како један друг видио и причао ми усташе би раном зором испирали крв са Граника и око њега. У том периоду даномице би у трајању од 14 дана било побијено по 50 људи, а онда након извјесне паузе наставило би се убијање.
Најактивнији су у томе послу били натпоручник Винко Шакић и бојник Пичили Доминик (у цивилу инжењер, а истицали су се такођер Марко Михаљевић емигрант стар око 35 год. Иван Фрковић водник, Анте Зринушић и други којима непознам имена. У Градину смо ишли по шљунак у једној бродици. У њој су усташе обичавали мучити и саслушавати Жидове, а чинили би то обићно тако да би их гњурили у хладну воду и нагонили их да пију бензин и нафту; након тога су онако мокри а по хладном времену гоњени на рад. Све усташе из пратње једнако су свирепо поступали са заточеницима а најгоре си звијери били припадници брзог склопа под командом Јосипа Натаје званим „Аџија” усташки сатник. Године 1944. био сам препрачен у ланчару као помоћник бравар и вањски радник па сам имао згоде да видим и установим да су велике групе заточеника долазиле влаковима. По ноћи би их истоваривали и одводили Градину на ликвидацију, а њихове ствари и упртњаче остале би на колосјеку.
У новембру 1944. поново су започели са масовнима ликвидацијама. Ради великог водостаја убијали би их на Гранику јер их нису могли превозити преко Саве у Градину. Све до Вел. петка био је ралтивни мир. У то вријеме било је у логору свега 4.000 до 4.500 заточеника, али су још придолазиле разне веће или мање групе. У години 1945. до великог петка такођер су вршена дневно клања, али не у толиком опсегу као у 1944. год.
На Вел. петак 30. ожујка ове године било је бомбардирање логора, те је очито то дало повода управи логора за коначну ликвидацију свих заточеника. Дјеловало је на ту одлуку да како и све веће приближавање Југославенске армије логору. Почеле су се одводити све веће и веће групе у Градину гдје се даномице дизао пламен у дим.
Такођер су почели искапати љешине. Односно кости и у бачвама их тамо преносити и спаљивати како би уништили трагове. Тко год је био превежен у Градину, није се више враћао, тако да је било очито да се иде за коначном ликвидацијом.
21. априла 1945. испразнили су нашу настамбу и нас 1.400. заточеника премјестили у Нову. Тога дана послије подне препрачено је у Уштицу 60 радника, а замјеник заповједника Раде Солдо узео је инж. Саламона 60 пари ланаца, чекић и након и послао то по ковачу Анић Јосипу, који је као и Саламон био заточеник. Селећи у Нову настамбу између 7-8 сати на већер истога дана видјели смо како преводе у Градину око 950 жена, односно све женске заточенице које су се тада налазиле у логору. Већином су те жене били католкиње, те су идући у колони пјевале, макар је свима било јасно да их воде у смрт. Исто вече вратио се Ковач Анић и рекао нам да су за оних 60 радника у Уштици ископали велику јаму. Тих 60 радника није се вратило.
У ноћи од 21. на 22. априла о. г. обукли су се усташе у цивил и запалили наше бараке. Видећи сва ова клања и припреме, било нам је јасно да ми из наше бараке долазимо на ред, а нарочито нас је увјерила о том чињеница што је исто веће заставник Лисац одвео све групнике и писаре те смо одлучили, пошто пото покушамо пробити макар и голим рукама. 22.4. око 10 сати група од 500 – 600 људи у којој сам и ја био извршила је нападај на стражу отела један митраљез те бацајући опеке пробила се кроз паклену ватру кроз врата. На том бјегу изгинило је све осим 80 до 100 људи. Што је било с осталима, који су били у нашој настамби а нису с нама бјежали, ја незнам.
За вријеме мог заточеништва нису нас одвајали ни по националној ни по политичкој припадности. То је био случај само онда кад би у логор требала доћи каква комисија, као што је био случај доласка комисије међународног Црвеног Крста из Женеве. Када је дошла та комисија, нама су забранили, да ма шта с њом говоримо, а тада су нас означили тракама према националној припадности. Напомињем да су комунисти били означени посебном траком без обзира на националну припадност, али знам и то, да су их комисије питале да ли има комуниста и да је један усташа ухватио првог заточеника на кога је наишао, прибио му ознаку за комунисте и одвео га пред комисију. Чуо сам од неких заточеника да су усташе приликом доласка једне комисије инценирали напад на брод којим се возила комисија хтијући тиме приказати, како се логор налази у једној опасној зони и да су ради тога потребне све оне мјере, које су усташе примјењивали.
То је у главном све, што ја знам о страхотама Јасеновачког логора. Ја не могу точно речи колики је број жртава које су ликвидиране у Јасеновцу али вјерујем да се тај број креће и до 1,600.000 људи. Точан број не могу казати зато, јер су многи људи ликвидирани одмах при доласку, а да нису уопће размјештавани у логор и ми смо само сутра дан могли видјети њихове ствари и знали смо, да су такви заточеници одмах ликвидирани. Исто тако многи су одвојени на рад, гдје су ликвидирани и нису се повратили натраг. У логору међу заточеницима били су како Срби тако и Хрвати, Жидови, Цигани, Муслимани и Црногорци.
Прочитано и одобрено: Јулио (нечитљив)
- Свједок Живковић Јован, 30. год. родом из Бачког Градишта, срез Стари Бечај, боравиштем из Земуна, Србин, опоменут исказује:
Био сам ухапшен 2. IV. 1943., а 2. VII. стигао сам у Градишку, те сутрадан одмах у Јасеновац, одмах сам додјељен у грађевинску групу и кроз читаво вријеме радио сам као брицо. У јесен су из Старе Градишке Србе и Жидове у Јасеновац пребацили а Хрвате у Градишку. У то вријеме много су људи били батинани и држани у оковима, па се сјечам, да је пуковник Марко Павловић држао у оковима цијел и логор, а умрло је том приликом од батињања 60 људи. За вријеме мога боравка у логору вршила су се ликвидирања на разне начине, а нарочито одвођење на рад и у Градину од куда се више никада није нитко враћао, а инсценирани су и којекаве тобошње побуне, па је тако пригодом погибије логорника Винера такођер заточеника којега су усташе убили, побијени су Глушац Владо и Мицић Слободан као тобожњи организатори побуне. У јесен након нападаја на Бања Луку пресељени су из Градишке Срби, Хрвати и Жидови и том је приликом потучено око 200 Срба.
У исто вријеме из Новске и околице, дотјерано је око 800 људи, жена и дјеце, а из Живаје око 150, па су и они ликвидирани. За ове из Живаје, знам, да су били у оковима цијело вријеме, док их нису ликвидирали. Крешо Мајић заповједник мјеста у Новској све је повратнике из Њемачке одмах слао у логор. Сви су ти људи течајем јесени побијени. У Новској му је помагао при одвођењу повратника из Њемачке у логор натпоручник усташког оружништва Њавро, који је те несретнике редом пљачкао. Убијања су се вршила ноћу, већином одвођењем у Градину, а када би вода надошла на Граник ту би људе скидали горе везивали их и тукли жељезом и маљевима те побацали у Саву. По причању и према ономе, што сам ја могао, побијено је те зиме око 5.000 – 6.000 људи а у знатној мјери је харао и тифус јер су хигијенске прилике биле очајне. Сви ликвидирани су отписивани у спискове као умрли од тифуса.
Осим ликвидирања на горе описани начин, радили су и преки судови, те се сјечам, да су били оптужени због покушаја неке побуне, Др. Марин усташки сатник и управитељ усташке болнице и Бјелушић усташки надпоручник са групом од још 29 заточеника међу којима наводно и 7 усташа. Сви су повјешани. Међу овима знам, да су били Др. Миле Бошковић асистент Мед. факултета из Београда и инж. Митар Бошковић из Загреба а инаће црногорац, Никола Пеновић грађ. подузетник из Сиска, Стеван Живковић, студент из Митровице, Секулић Бора из Вуковара мислим да је био неки интелектуалац, Ремзиа Ребац муслиман електричар, неки ковач, електричар, па неки Марић Томо из Брода, Конић Брана судац из Новог Сада, Гргић Мила Босанац, иначе чин. из Митровице, Перо Крајновић из Загреба, Лубура Јово, радник, мислим Босанац, те неки Раић средњошколац из Сарајева, Мусафија Рафаел из Сарајева, неки Хаџија такођер Босанац те коначно неки Војновић Бранко опет Босанац. Претсједник тога пријеког суда био је Динко Шакић уст. надпоручник из Бос. Брода. Он Др. Бошковића лично устријелио пред нама свима. Једном приликом донијели су неки списак и изабрали 20 Жидова, које су убили, међу овима погинули су из Загреба неки Славко Голдшмит и Хуго Бергер. У логору су били неких шест-седам, тко је доспио тамо није више жив излазио и погибали су вечином од глади, а било је и случајева самоубојства. Тако се сјећам самоубојства неког инж. Пшиндла из Земуна. Након бомбардирања на велики петак 1945. почела је ликвидација убрзаним темпом, а особито ради тога, што се приближавала Југославенска армија. Даномице су одвођени заточеници у Градину, тамо су одвожене вече колићине кокса, па држим да је до 20. IV. око 1.200 заточеника тамо одведено и спаљено, јер сам ја видјео како дану и ночу горе три до 4 ватре. Ових дана довођене су у логор групе кажњеника из усташких казниона из Сарајева, Винковаца, Лепоглаве итд. и ти су сви ликвидирани. Знам да је само из Сарајева из затвора доведено 440 затвореника међу којима је било око 70 женских. Сви ови су ликвидирани.
У то вријеме била је одређена евакуација болесника и дјеце у Суњу у 8 вагона. Вагони су стајали код дестилације и по ноћи су се чули јауци, а неки водник Маркић био је у јутро крвав. Стројовођа Максимовић такођер заточеник који је имао возити вагоне, причао је да уопће није возио. Вагона у јутро на стајалишту није било. Међу одведенима у вагоне, одведени су Др. Курајица Бранко лијечник из Шибеника, Др. Полак Радислав, из Винковаца и Карло Леви из Земуна. Ови вагони одвезени су из логора између 15 и шест сати, али су били празни, а ни једног од ових заточеника нисмо нигдје видјели. Ових заточеника било је око 400. Неки Саферовић десетар из аутомеханике такођер заточеник који је тамо у близини радио видио је ноћу да су живе заточенике на једна вагонска врата уводили а на друга која су била према Сави одводили. Два вагона ствари су остала. 21.4. по подне објесило се десетак заточеника када су видили шта се ради. Међу овима познавао сам Ису Копермана инж. из Сарајева, Кртинића из Митровице и Вучићевић Ђокицу из Шида. У току дана одређено је стотињак људи некуда на рад, а ја сам се некако извукао. У већер истога дана одредили су да се сви заточеници којих је у логору преосталолешто преко хиљаде, премјесте у зидане настамбе ограђене жицом. Пригодом тога премјештање ја сам се сакрио у једну, гдје сам остао пет дана и пет ноћи, тако, да незнам шта се у међувремену у логору догађало, али сам чуо неке пуцњаве. Једне ноћи извукао сам се из рупе, те провукавши се кроз страже, успио сам доћи до Саве и избјећи из логора пливајући. Струја ме низводно носила и изван зида логора код великог насипа изашао сам на исту обалу Саве и око мене сам видио и осјетио више љешева.
Знам да су усташе на 21. 4. прекопали у логору гробље из кога су 20 заточеника повадили све љешине, које су тамо биле закопане у току 1941 и
- године и исте су спалили у оближњем јарку, како су затрли траг своме злочину. То сам на своје очи видио. Знам да је 21.4. ликвидирана и група жена њих по прилици око 500 тј. све жене које су у логору преостале. Када сам побјегао из логора, ја сам се свратио код Томе Маренића из Кошутарице и његова кћерка Марија причала ми је да је она тих дана гледала са крова своје куће, како су усташе у Градини убијали оне заточенике, који су тамо били запослени на спаљивању заточеника и када су те посљедње заточенике ликвидирали, који је било око 150, усташе су се међусобно грлили и љубили.
Иста ми је приповједала да је видила 24. априла, када су усташе бацали у ватру живе заточенике.
Ја точно незнам колико је заточеника у Јасеновцу ликвидирано, али је било опште увјерење међу заточеницима, да тај број прелази један милијун. Логор је био предвиђен за нормалан број 3.000. заточеника. По некад тај број је досизао и до 6.000, али чим би надолазили нови заточеници логор је стално чистио ликвидирањем стотина заточеника и то првенствено немоћних старијих и болесних. Сваки и најпосљедњу усташки стражар без икакове одговорности на своју руку могао је такођер по вољи клати заточенике.
Прочитано и одобрено: Живковић Јован в. р.
- Марић Михајло, пок-Николе, стар 27. год. родом из Бјеловара село Обровница, боравиштем из Загреба, Србин, опоменут исказује:
„Ја сам у логор Јасеновац пошао 31.10.1944. ? са још тридесет седморицом заточеника, те си одмах пригодом нашег доласка у логор била од ове групе одвојена 33 заточеника, који су стављени у т. з. „звонару” и ја њих нисам никада послије тога у логору видио, па су сигурно одмах ликвидирани. У логору сам провео укупно 42. мјесеца т. ј. до 22. априла 1945. Кроз то вријеме запослен сам био највећим дијелом у Радиони ланаца касније као радник у усташкој болници.
Гледе начина живота у логору, ликвидирања жртава иtд. исказује посве сугласно као преслушани свједоци Бинг Јулио и Живковић Јово, те наставља:
Након бомбардовања на велики петак и све већег приближавања Југословенске Армије усташе су одлучили да ликвидирају преостале заточенике у логору. На дан бомбардовања бројно стање логора износило је од прилике 3000 Од тога дана па до 22. априла ликвидиране су сваког дана групе од 50 па до 200 људи. 21.4. ликвидиране су све жене т. ј. 960 жена међу којима је било и око 50 – 60 дјеце. Тога дана су све преостале заточенике па тако и нас раднике, који смо иначе становали у посебним зградама, премјестили у једну двоспратну настамбу која је била ограђена са жицом. У тој посљедњој настамби, дана 21. априла у већер могла нас је бити од прилике 1.300. По ноћи дошао је усташки заставник Лисац Славко, те позвао све писаре, групнике, стручно особље самих заточеника, њих од прилике 250, те су исте ноћи и они одведени дереглијом, преко Саве у Градину и тамо ликвидирани и спаљени. Видећи сам овај ужас и знајући сигурно да смо и ми на реду да ћемо бити ликвидирани, те ноћи смо одлучили да пошто пото покушамо макар и голоруки борбу на живот и смрт са усташким стражама те да се пробијемо кроз логор. Сутра дан у јутро код јутарњег рапорта утврђено је још преостало свега 1.067 заточеника. Настамба није била отварана а нити су нам дали било каково јело. Заточеник Анте Бакотић казао нам је да на његов знак треба да сви провалимо из зграде око 10 сати ми смо нахрупили силом на излазна врата и на прозоре те све поразбијали и почели јуриштати на прве стражаре око зграде и четворицу стражара који су били око зграде успјели смо свладати и побити, одузети им оружје, а затим смо јурнул и према излазним вратима самог логора. Напомињем да сви, затоћеници нису с нама дошли у напад јер је већина од оних који су остали били услијед изгладњелости немоћни или болесни. Јуришајући на бункер код излазних врата усташе су нас обасипали митраљеском ватром тако, да су многи другови погинули. Од нас око 700 успјело се спасити и побјећи у оближњу шуму од прилике 80 до 100. Кад смо изашли из логорске жице и зида усташе са противне обале Саве такођер су из бункера обасули митраљеском ватром, и ту је такођер много другова погинуло. У самој шуми дочекало нас је опет једна усташка засједа испод Кошутарице, али смо ми варком бацајући цигле и вичући „бацај бомбе” успјели да их отјерамо. Као посматрач и очевидац свих страхота који су се догађале у Јасеновцу могу мирне душе казати да је у току четири годишњег постојања логора на разне начине умлаћено или умрло од болести или глади око милијун и четири стотине хиљада заточеника од којих је била огромна већина Срба затим Жидова, цигана а доста и самих Католика.
Прочитано и одобрено: Марић Михајло в.р.
- Дуземлић Милан, 25 год. родом из Дреновног Бока, срез Новска, боравиштем из Крапља, Хрват, опоменут исказује:
Ја сам био намјештен као опћински биљежник у Јасеновцу те сам дана
- децембра 1943. био ухапшен и одмах стрпан у логор. Моје ухапшење услиједило је по пријави Кукор Марице из Плесна крај Новске која се сада удала али не знам за кога. Осумњичен сам био ради оснивања одбора НОО. те давања помоћи и разних других услуга НОО – Истичем да је управа логора
Јасеновац водила записнике о појединим случајевима смрти заточеника те је један примјерак таковог записника односно списа достављала опћинској управи у Јасеновац, чији је начелник био Лазарин усташки натпоручник. У свим тим записницима наведено је, да су заточеници умрли наравном смрћу тј. од тифуса и разних других болести. До дана мога хапшења т. ј. 21. децембра
- било је код опћине Јасеновац такових записника око 900.000. односно по списку пријава случајева смрти било је такових жртава пошто сам ја био опћински биљежник сам имао прилике да посматрам те спискове и ово сам видио својим очима, што сам исказао.
Ове спискове видио је такођер и благајник Рисовић Стјепан али је он мртав јер је ликвидиран у Јасеновцу у логору по пријави Марице Кукор.
По доласку у логор био сам стрпан у тзв. звонару гдје сам проборавио 22 дана, а након тога смјештен сам у самицу, гдје сам проборавио мјесец дана. За вријеме боравка у самици био сам мучен по усташама и то на тај начин, што су ми палили табане, боли ме иглом под нокте, тукли жицом, која је била омотана гумом и што су ми стављал и на прса даску, по којој су усташе скакали. На тај начин мучени су били такођер и други заточеници од којих се чуо вапај и запомагање. Осим тога мене су боли ножевима, па тако још и данас имадем на обим рукама видљиве ожиљке (установљује се да свједок имаде на надлактици десне руке ожиљак у величини бивше дводинарке елиптичног изгледа а на лијевој руци аналоган ожиљак једнаког облика, само нешто мањи). Осим мене у истој просторији мучили су такођер и остале заточенике, а тако напосе СертићЂуру из Пуске котар Новска, Хрват којем су резали месо са бедара ноге саму рану солили, а то исто чинили су и на рукама. Овог заточеника су усташе након шест мјесеци полили бензином и запалили. ЗаточеникаЂогаш Јосипа родом из околице Бјелина, по занимању финанц из Новске мућили су на тај начин, што су му везали руке и ноге у клупко, а затим га ваљали по једној даски на којој су били забијени чавли. Он се налазио у самици читавих пет мјесеци када је пуштен на слободу у самом логору те је након два мјесеца опет стрпан у самицу у којој се налазио све до бомбардовања логора. За његову судбину не знам.
Видио сам властитим очима на неколицином осталих заточеника мјесеца децембра 1944. како су се Лубурић Макс, Матковић Ивица, Љубо Милош, Стојчић и Кордић забављали у једној просторији на тај начин, што је пред њима стајала потпуно гола као од мајке рођена деветнаест заточеница Лончаревић Марица из Плесна коју су тада повалили на земљу односно под или стол те исту тамо разапели, раширили ноге у сполно удо тресали пепео цигарета. Исту дјевојку нитко није послије тога више видио.
Познавао сам партизана друга Томшић Валента, који је са још четворицом другова доведен мјесеца јула 1944. и Загреба из Савске цесте овамо у логор те је био запослен као радник на циглани, а исто ме су у мјесецу децембру
- усташе одрезали јаја, те је од тога и умро док су осталу четворицу који су с њиме у логор дошли, усташе стријељали. Оваквих и сличних случајева било је безброј.
Гледе масовнога ликвидирања заточеника исказује посве сугласно као и напред преслушани свједоци тиме, да је он лични видио како су нпр. заточеника Сонешајна Хугу водили на ликвидирање и при том га тукли мотикама. У томе се нарочито истицали Алага Зулкић из Бихаћа, Хорват Матија из Дарувара по занимању бачвар, Зринушић и Мачковић. За вријеме мога боравка масовно ликвидирање започело је било до 18. августа 1944.
Дневно су одвођени на ликвидирање по 100,200 па некада и 1.000 људи. Ја сам имао прилике да ово установим на тај начин што сам одлазио у канцеларију логора и тамо сам видио пријавке па сам установио колико фали дневно заточеника. Истичем да је ова канцеларија била заточеничка и у њој се водио списак заточеника. Најкрвавији дани су били када је долазио и одлазио злогласни Лубурић: тих дана су била масовна ликдирања. Истичем, да су се усташе при ликвидирању заточеника увијек опијале.
Знам да је у логору била пећ за сагорјевање заточеника. Ја нисам никада у ту просторију улазио, али сам чуо крикове заточеника, који су одведени у ту пећ и спаљивани. Знам да су некога музичара Волнера из Загреба одвели из логора и рекли су да је погинуо при бјегу, али кад су довели мртвога у логор, ја сам видио да је био заклан. Ради овога случаја стрељано је 22. Жидова. Што се тиче посљедњег догађаја у логору, ја незнам ништа, јер сам у јануару 1945. изашао из логора. Што се тиче ликвидирања дјеце у логору ја знам и видио сам када су усташе једно дијете од године дана бацили у зрак и дочекао га је један усташа на бајонету тако, да је на тај начин погинуло. Чуо сам, да су усташе а нарочито поручник Матковић доводили младе заточенице у своју канцеларију, гдје су их силовали, а послије тога убијали.
Немогуће је описати све начине на које су усташе убијале и мучиле заточенике. Видио сам на пр. случај, када је Никола Брачић, водник усташки заклао заточеника Секулић Ивана из Козарице и пио му крв. Овако ових случајева било је више.
Прочитано и одобрено
Анкетна комисија након извршеног увиђања самог логора, љечничког налаза судског вјештака, те преслушања очевидаца установљује:
Да злочини почињени у чувеном логору у Јасеновцу једном од најзлогласнијих мучилишта и клања заточеника не само у нашој земљи него уопће у Европи, по свој окрутности, по начину и перверности извршења, по броју и опсегу налазе све, што је најбујнија фантазија могла замислити. Окрутност показује карактеристике најдивљијег садистичког иживљавања, па доста само психо-патолошки елементи могу да објасне све оно морење глађу и жеђу заточеника у посебним челијама крлеткама, забијање чавала под нокте, резање живог меса, а затим солење рана, употребљавање вагине живе жене као пепељаре за цигарете и отпатке (случај Марице Лончаревић из Плесна котар Новска), којој су усташки зликовци Лубурић, Матковић, Љубо Милош, Стојчић и Кордић бацили пепел и чикове у сполно удо привезавши је (раскрчивши је предходно на столу), спаљивање живих људи у пећима за печење цигле, одрезивање сполних уда, бацање дјеце и дочекивање на бајунете, ломљење костију, вјешање, дављење у Сави ит.д.
И у погледу опсега и броја извршених злочина надмашене су и најсрдашније слутње. У нешто од преко четири године постојања ове људске клаонице, према исказима очевидаца, насилно је усмрчено од прилике
1,400.000. (исказ свједока Дуземлић Милан) Већина ових жртава уморена је у насељу Градини одмах преко Саве на супротној страни логора. Жртве су побијене већином без ватреног оружја ударањем дрвеним маљевима по глави или гвозденим шипкама затим бодежима у врат или трбух, везивањем руку и ногу и привезивањем утега па бацањем у Саву и коначно спаљивањем.
Комисија је установила да су жртве логора били припадници сви наших народа и из крајева Југославије (Срба, Хрвата, Црногораца, Македонаца и других). Људи су доведени у логор само ради тога или за то, што су се по вјери или раси разликовали од својих тлачитеља или пак то, што би на њих пала и најмања сумња, да се не служу са усташком страховладом.
.
На основу записнички утврђених података ова анкетна комисија констатује, да је у самом коначном ликвидирању логора од 31. марта до 24. априла
- насилно и свирепо поубијано преко 3.000 преосталих заточеника, изузев њих 80 до 100, који су дана 22 априла одлучили на побуну и борећи се голоруки на живот и смрт са усташком стражом успјели су избјећи из тог пакла.
При томе више стотина заточеника било је покошено митраљезима из бункера.
Дана 21. априла 1945. пред сумрак одведено је око 900 женских заточеника и 50 до 60 дјеце у Градину гдје су биле ликвидиране.
Одговорност за све ове страхоте почињене у логору Јасеновцу је не само у начелима у кажњавању ратних злочинаца, него се она темељи на свим важечим принципима свих народа о кажњавању обичног криминала. Носиоци те одговорни у оба правца, колико пред нашим народима толико и пред другим цивилизованим народима свијета, јесу:
Анте Павелић, чланови свију усташких влада од 10. IV. 1941. па до дана ослобођења, све водеће личности усташког покрета, те коначно сви они, који су ближе и даље код извршења злочина посредно или непосредно судјеловали и то у првом реду познати зликовац Макс Лубурић (командант свих концентрационих логора). Затим шефови логора у Јасеновцу и њихови помагачи Шабан Мујица Мајсторовић Филиповић, Бркљачић Ивица, Шакић Динко, инж. Пичили, Милош Љубо и Ивица, Фрковић Ивица, Зринушић Анте, Јосип Матаја, звани Аџија, Солдо Раде, Мандушић Матија, Хорват Лисац, Славко и многи други, који ће бити посебним комисијама за утврђвање ратних злочина утврђени и изведени пред народни суд.
Чланови анкетне комисије за испитивање посљедњих усташких злочина извршених у логору у Јасеновцу.
Барановић в. р. Др. Здравко Поповић в. р.
записничар Др. Милан Мајер в. р.
Божидар Огњанац в. р. Др. Пецикозић Анте в. р.
Трнинић Стево в. р. Броз Иван в. р.
Vladimir Dedijer, str.98-109