Простор који обухвата некадашњи систем јасеновачких логора, заједно са њиховим многобројним стратиштима, данас представља страшно али истовремено и величанствено, свето место. Страшно због свега онога што се на том простору догодило, као и због на њему јасно уочљиве намере да се ти догађаји више прикрију него открију и сачувају од заборава. Са друге стране, сасвим парадоксално, оно је као место неописиве голготе, страдања и смрти, истовремено и место на којем се силом васкрсења отвара перспектива живота пред којим ишчезава смрт, а са њом и све несреће, боли, сукоби, мржње, злочињења, трауме и страх. У искуство оваквог живота безгласно нас позивају небројене јасеновачке жртве. Позивају нас да кроз сусрет са истином о њиховом страдању дођемо до стања дубоке ганутости, а тиме и до њеног благотворног катарзичког дејства. Резултат те катарзе треба да буде један нов начин нашег постојања заснован на несебичној љубави, слободи, праведности, култури кајања и праштања, сећања, саосећања, као и поштовања достојанства сваке људске личности. У светлу те катарзе невине жртве јасеновачких мученика откривају нам се као дар. Дар који је принет са циљем да нам помогне да се уздигнемо до овог узвишеног идеала. Имајући свест о томе, света јасеновачка земља открива нам се као простор живота, као земља живих, која нас, сасвим парадоксално, узводи у атмосферу непролазног осећања радости живота.   

Фото: једна од икона мати Марије, монахиње манастира Јасеновац

Земља живих

 

Говор патријарха Германа на освећењу цркве у Јасеновцу 2.9.1984.

Браћо и сесгре,

Нека је благословен овај дан,  и овај величансгвени скуп, који се сабрао да, са православним хришћанима јасеновачке парохије и околине, подели радост што имају поново своју нову и освећену цркву.

Нека је слава и хвала Свевишњем Богу који је помогао и благословио да се ово место туге и бола — пусто место на коме је била порушена црква — да се то место поново украси овом дивном богомољом.

Нека је од нас хвала, а од Милостивог Бога небеска награда, свима онима који својим прилозима помогоше да се ова црква сагради и украси, и да се жалост парохијана јасеновачких, и многих хиљада оних који мисле на Јасеновац, претвори у радост. Та радост покренула је и нас да дођемо међу вас, да се заједно са вама Богу помолимо, да цркву ову осветимо свештеним чином и полагањем светитељских моштију, да ово место поново постане оно благодатно тле на коме се дотиче небо и земља, место где се благодат Божија, и милост Божија, низводи на живот оних који то од Бога моле, и којима Благи Христос Спаситељ упућује слатке речи: „Дођите к мени сви хоји сте уморни и обремењени, и ја ћу вас одморити“ (Мт. 11,28).

Знам да су душе ваше данас узбуђене. У њима се радост, због овога што се данас овде збива преплиће тешким сећањем свега онога што се у Јасеновцу и крај њега догађало —  сећањем на крв, страдања и мученичку смрт многих ваших милих и драгих, који су пре четири деценије овуда вођени као овце на заклањс (Иса. 53,7). Кроз светлу атмосферу овог свечаног дана у душе наше продире тама оних дана, када је отац греха, зла и вечнога мрака замахнуо својим смртоносним крилима и просипао крв и сузе, злочин и смрт, а као своје храмоне градно Маутхаузен, Дахау, Аушвиц, Јасеновац, Јадовно, Глину… Крштени људи били су извршиоци његове воље, занесени, заведени, уверени да се туђим злом постиже властито добро! Било је то једно од оних времена за које је Спаситељ рекао: „Доћи ће време када ће сваки који вас убије мислити да чини службу Богу“ (Јн. 16,2). Била је то још једна Голгота на којој су силе мрака разапеле Христа, који је рекао и опет ће рећи: „Што учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“ (Мт. 25, 40, 45). Била је то истинска Голгота са које као да су се чуле и речи безумља: „Крв његова на нас и на децу нашу“ (Мт. 27, 25), али су се чуле и оне речи величине безгрешнога Сина Божијег: „Оче, опрости им јер не знају шта чине“ (Лк. 23, 34). То нису знали ни они на јерусалимској Голготи, јер да су знали „не би Господа Славе разапели“ (Кор. 2, 8), а ни ови, јер да су знали, не би од Јасеновца направили Голготу, зато, поновимо и ми: „Оче, опрости им, јер нису знали шта чине“!

Браћо, да праштамо — морамо јер је то еванђелска заповест, али да заборавимо — не можемо. Нека праунуци праунука наших знају да је онај огромни бетонски цвет на пољу јасеновачком сведок једног безумља, које никада више не сме да се понови. Премудри Соломон учи да „мржња замеће сваће, а љубав — прекрива све“ (Приче 10, 13). Овај свети храм треба да буде место на коме ће се проповедати љубав, права хришћанска љубав, која по речима богомудрог апостола Павла „не чини што не ваља, не тражи своје, не срди се, не мисли о злу, не радује се неправди а радује се истини, све сноси, све верује, свему се нада, све трпи“ (I Кор. 13, 5—7).

Ова црква, као и сви храмови у хришћаноком свету, има узвишену улогу у духовном животу хришћана. Овде се отварају њихове душе. У молитвеном разговору са Богом овде се људи застиде због својих грехова, кају се и, верујући у очинску милост Божију, моле му се за све оно што је потребно у животу и њима и њиховим ближњима. Вера у помоћ Божију крепи наду, уноси у душу нову снагу, утеху и радост. Богослужења и наука Христова утичу на свест, подстичу на размишљања о Богу и вечном животу, и човек кроз то бива бољи, непрестано се препорађа.

Знали су то наши стари, па су подизали многе цркве и манастире. Знао је то велики Стефан Немања, — свети Симеон Мироточиви, отац Светога Саве и отац српског задужбинарства, па је подизао многе задужбине, многе цркве и манастире „да с’ у њима поје литурђија, оног света као и овога“. Знали су то и његови потомци, славни Немањићи, знао је то и цео православни српски народ. Зато су цркве и манастире подизали и владари, и властела, и имућни људи, па и поједина села и градови, богати и сиромашни. У подизању цркава од посебног значаја учествовао је и цео народ. Тако је, ево, и приликом подизања ове цркве било. И баш зато што је у овом светом послу учествовало много приложника, ово је задужбина српског народа из свих крајева наше лепе отаџбине и из целога света. То овој цркви даје још већи значај.

Православна децо наша, ви живите овде заједно са браћом нашом Хрватима, римокатоличке вере. Бурна и многострадална прошлост наша, и једних и других, измешала нас је овде и упутила да заједно живимо. Нека Јасеновац буде велика и језива опомена, која јасно говори да љубав и слога треба да буду закон нашег будућег заједничког живота. Остварењу тога идеала треба да послужи и ова богомоља, као и све цркве и манастири, сва света места на којима се Бог призива, а наука Христова о љубави слуша и у животу примењује. Нека ова црква буде кула светиља свима који у њу долазе, или поред ње пролазе, која осветљава и показује пут у срећнију будућност.

Зато и ја данас, сећајући се освећења незаборавног Соломоновог храма, понављам речи молитве тога премудрог владара, у свештеној радости онога дана:

„Господе Боже мој, чуј молбу слуге Свога и народа Свога… Чуј и смилуј се, и опрости грешној деци Својој“.

А ми не заборавимо да дела наша гледа и суди и небо и земља, Бог и честити људи, анћели и покојници. „Нема ништа сакривено, што се неће открити, ни тајно што се неће дознати“, вели Онај који све зна и види (Мт. 10, 26).

Нека Господ Бог благослови ово свето место, и подари вечни мир свима који овде почивају; нека благослови све нас и домове ваше, нека вам помогне у сваком добром делу, да домови ваши буду испуњени благослова Божијег, слоге, љубави и мира, нека благословена лепа земља наша буде, родна и плодна, братском љубављу украшена, и благословом Божијим обдарена, и као таква пође у срећнију и светлију будућност.

Говор патријарха  Германа (1990), Јасеновац, место натопљено крвљу невиних – Споменица“, Свети архијерејски синод Српске православне цркве, Београд,  стр. 287-289

Треба ли Срби да се свете?

Треба ли Срби да се свете?

Да не да Бог. Они који би се светили, не би били ни Срби, ни хришћани. (…)

Па шта треба Срби да чине?

Прво, да се не свете. Јер ко се свети тај се не посвети. Него да оставе освету Богу, који је заповедио људима пре Христа: “Не свети се, моја је освета”.

Друго, да јављају свету и објављују сва грозна недела најновије инквизиције над српским народом; да опомињу народе широм света, хришћанске и нехришћанске, да буду на опрезу за себе, јер се и њима може догодити што се догодило народу српском.

Треће, да се диче и поносе са својих 700.000 мученика за Христа; да им зидају храмове на местима њиховог мучења, над њиховим гробницама и над такозваним Псећим пећинама, које ће се звати свете Пећине, и свуда по свету.

Само тако ће Српски народ имати за сву будућност једну непобедну небеску армију од 700.000 Божјих мученика на својој страни као заштиту, одбрану и зајемчену победу. И један морални капитал коме нема равна у свету.

Владика Николај Велимировић (1954), Најстрашнија инквизиција – у Свечаник календар  за просту 1954. годину,  стр. 60 – 66