Зијо Диздаревић

Лежали смо у боксу у нашој бараци управо пред мој рођендан 15. IX 1942. године ја и професор Јоске Богдановић. Киша је падала из мрких облака гоњена силним вјетром.
-Поновно ми се лик оног дивног босанског књижевника Диздаревића приказује у овој гробној ноћи! На своје сам очи видио безброј злочина који су један језивији од другог, који су ми парали и разапињали душу. Али, то убиство Зије засјенило је све ужасе злочина извршених досада у овом бестиарију. Па, наравно, морао си познавати Зију!-добаци ми „профешур“.

Шутио сам јер нисам познавао Зију. Збунио сам се.

Послије мале станке, профешур се исправи и сједена бокс. У полумраку упиљи своје дебеле наочале у мене. Није могуће да ниси познавао тог писца и комунисту!

Треба да знаш морао сам му одговорити да ја прво нисам као ти, “профешур” књижевности, да се тиме ја не могу бавити тек онако, узгред. Било би врло лијепо да се сваки човјек може бавити том узвишеном граном људске културе, али нетко мора да спасава људе од болести, од болова, од опасности и других људских поремећаја. Немој се, профешуре, чудити што ми имамо мало времена да тек познајемо оне врхунске…

Опет је профешур уздахнуо:

Довели су га с групом Сарајлија у прољеће ове страшне 1942., и поредали их пред заповједништвом. Сви су знали своју судбину: одавде нема повратка. Другови: Драгец Плечко из Сомбора, Јурица Пандић из Загреба, Разум Сусједица из Загреба,
што су радили у умјетној браварији, непосредно пред заповједништвом, имали су задатак од нашег логорског комитета да зорно прате, гледају слушају све што се ту догада, И они су нам описали тај сусрет Зије и Сарајлија с јасеновачким убојицама пред заповједништвом. Вирили су иза мало одшкринутих врата и слушали посљедње дијалоге, смтрника с њиховим џелатима. То се одвијало овако:
Из заповједништва су истрчали Лубурић, Љубо Милош, Матковић и још неки други јасеновачки кољачи, Лубурић је носио у руци папире, спроводнице и неки списак. Окретао је тај списак и позивао сваког посебно, долазио до њега и загледао му се у лице. Узвикнуо је:

Зијо Диздаревић! Лубурић му се приближи.

То је тај комунист из Фојнице, који нам замало није утекао у партизане, Враницу планину! А зашто си ти управо тамо у тој глухој касабици савио своје гнијездо? Шта си тражио тамо у том старом градићу, који живи сном мирних праведника? Не велим да Фојница има фабрике и тај ваш „пролетеријат”, па да га обрадујеш и образујеш према Марксу и Лењину, а ти се окомио на оне наше мирне честите градане, који вјерују у бога и владају се по вјерским правилима. Њих си ти хтио окренути у атеисте и комунисте. А шта ти је сметао онај наш честити лбришим-ага, који је брзо спазио твоју ту работу? Ти си се спанџаос оном пропалом стоком, оном фукаром, која је на терет свакоме. Њу си сматрао правим људима, а? И ти значи спадаш у то крдо, а? Да, из овог списка сада добро знамо с ким имамо посла. У ово се доба за то плаћа главом!

Предосјећајући скору смрт, Зијо се, онако мршав, управио, подигао главу и својим плавим очима пропалио Лубурића.

Ја вас питам, господине, ко има то право, имате ли ви и одакле вам то право, да располажете мојим животом и свих овдје ових градана животима? И уопште ко има право да располаже нашим људским животима?! Каква је то држава, каква је то власт, која без разлога повода убија људе!?

На те ријечи усташе око Лубурића су побјесниле. Хтјеле су ту, одмах, заклати Зију, али Лубурић који се наслађивао очајном немоћи прикованих волио је дискусије са скорим самртницима.

Станите, пустите младића нек се изјасни до краја и нек види, како смо великодушни. Дозвољавамо и овдје слободу ријечи коју су они увијек тражили, па нек је и имају! Само ти настави, али најприје ми реци шта би ти предложио, да се направи, какав закон?

Ја нисам законодавац, ја сам још у току свог образовања, али имам и своје мисли, погледе, увјерења. Једино што би требало учинити то је да се заштите невини градани овакве несреће, масовног убијања од мале шачице људи!

Ха, ха,, ха ха ха, смијали су се око Лубурића, док је он збуњен упорно гледао Зију!
Максо, па то је неки лудак! Чујеш шта говори! – викале су усташе, Лубурић га је оштро проматрао, док му се доња вилица јако тресла.
Вежите га и водите га пријеко, у Чалинке. Закопајте ту његову главу дубоко, да никад не измили из гроба! Ми смо данас држава, ми смо данас парламенат, ми смо данас закон, ми смо данас оно право, које може да убија кога год хоће и колико год хоће. Нека знаш, Зијо Диздаревићу, ми ћемо и тебе по том нашем праву данас убити, јер си се усудио да нам оспориш нашу власт!

 Др Никола Николић  (1975), Јасеновачки логор смрти, НИСП „Ослобођење“, Сарајево, стр. 186-187